Шизотипни поремећај личности карактеришу промене у понашању које су ексцентричне, необичне и упадљиве, а особе које имају овај поремећај размишљају и доживљавају стварност другачије од већине људи.
Могу, на пример, бити сумњичави и параноидни па им се свет и људи могу чинити претећи, могу видне и слушне надражаје доживети нереално. То може да значи да ће сенку на зиду протумачити као људску фигуру, недефинисани звук као људски глас, а уобичајено људско понашање као злонамерно.
Осим тога, особе с овим поремећајем могу да верују да имају надљудске способности, на пример да су видовити.
Необично облачење
И њихова ће се појава чинити другачијом и нетипичном. Могу се облачити неуобичајено и упадљиво или се понашати или говорити на већини неприродан начин.
Један од симптома овог поремећаја је да особе често не могу да доживе и покажу емоције па се чине хладни и дистанцирани.
Притом се у односима с другим људима осећају нелагодно, укочено, а ако им притом не верују, што је врло често, њихово функционисање у друштву може бити изузетно отежано и за њих врло захтевно.
Недостају им многе социјалне вештине које други подразумевају па их стога други људи често и одбацују.
Често се боје интимности и повлаче из односа, па стога имају јако мало блиских људи и пријатеља. Управо зато се особа може изоловати те стога патити од депресије или анксиозности.
Иако овај поремећај личности има додирних тачака са шизофренијом – менталном болешћу у којој особа губи додир са стварношћу, има уверења која немају подлогу у стварности и не могу се променити те види или чује оно што други не виде и не чују – шизотипни поремећај личности ипак има мање изражене симптоме.
Ипак, код неких особа он може да се развије у шизофренију.
Без увида
Иако тешко функционишу, особе које пате од шизотипног поремећаја личности не сматрају, тј. немају увид, да имају проблем и да би нешто требало да мењају, као уосталом и особе које имају и било који други тип поремећаја личности.
Ако, међутим, имају увид у своје стање и потраже помоћ то ће првенствено бити због депресије и анксиозности.
Симптоми у овом поремећају могу бити благи или врло изражени, а истраживања показују да код овог поремећаја најбоље делује когнитивно-бихевиорална терапија те супортивна терапија која омогућава особи да сагледа како други доживљавају њено понашање и размишљање те да освести како већина других људи доживљава стварност.
Осим тога, помаже јој да развије социјалне вештине потребне па би се повезала с другим људима те како би се неугодни симптоми овог поремећај држали под контролом.
Породица може помоћи оболелом тако да се укључи у породичну терапију јер свака интервенција боље функционише ако су блиске особе подржавајуће и ако разумеју поремећај те ограничења и изазове које доноси.
Преузмите андроид апликацију.
