“Српски народ је зарад очувања страшне идеолошке заблуде о фамозном „братству и јединству“ починио ужасан грех према несмиреним сенима неопојаних моштију страдалника уморених од стране усташких крволока у геноциду Другог светског рата, које су у монстроузним јамама, тим храмовима духова неправде, готово пола века „вапиле“ за достојним упокојењем у нади да ће их једном препознати несавршени разум људски.“ Казао је то једном Добрица Ћосић.
Тај грех одавно је био престигао величину димензија казамата „јасеновачке индустрије смрти“ у којој је свој последњи животни дах испустило неколико стотина хиљада новомученика мученичког XX столећа.
Међутим, управо у поменутом забораву морамо потражити и клицу трагедије и злехудог удеса васколиког српства, које су га затекле готово на крају тог истог XX века и то на простору које се од давнина на Западу Балкана називало Крајином или Српском Крајином, а где ће у четири године последње деценије другог миленијума функционисати држава која ће у вечном памћењу колективитета понети име: Република Српска Крајина.
Према попису становништва у Републици Хрватској из 1991. године, од укупног броја од 4.784.265. пописаних грађана, припадника српске националности било је 581.663 или 12,15%.
На просторима Крајине тих година живело је око 290 хиљада грађана, углавном Срба, а прогоном и исељавањем српског становништва из других делова Хрватске, тај број биће повећан на готово 430 хиљада у 1994. години.
Нерешени статус Крајине, уз непрестане политичке кризе унутар њеног руководства и у ситуацији међународног економског и војног ембарга, довеле су положај крајишких Срба у веома тешку позицију.
Поменуто стање искористиле су хрватске власти које су се од Вашингтонског споразума из 1994. године и престанка бошњачко-хрватског рата у Босни и Херцеговини, а уз неограничену помоћ америчког војног и политичког естабилишмента, као и уз директно ангажовање америчке војне „приватне“ компаније MPRI која је имала уговоре са америчком војском, темељно војно и политички припремале да једном великом операцијом униште РСК и учине крај вишевековном присуству српског народа на просторима Далмације, Лике, Баније, Кордуна и Славоније.
Непромишљеним одбијњем мировног плана САД, Европске уније и Руске Федерације, (упамћеног као З-4, којег додуше није прихватила ни хрватска страна) од стране руководстава Републике Српске Крајине, Србије и Републике Српске, представницима Североатлантског војног савеза НАТО, али и Хрватске, послужило је као изговор и повод да у мају 1995. године, у оквиру операције Бљесак, изведу напад на УНПА зону Запад, односно Западну Славонију, када су хрватске снаге окупирале поменуту територију и том приликом протерале око 30 хиљада Срба, што је било праћено невиђеним разарањима, пљачком и масовним убијањем око стотињак цивила који нису успели или нису желели на време да напусте своје домове.
Уз директно ангажовање ратне авијације НАТО, сличне сцене поновиће се само три месеца касније у западним деловима РСК.
Без обзира што су српске власти Крајине у „предвечерје“ почетка операције „Олуја“ прихватиле мировни план З-4 о постојању територијалне самоуправе српског народа у сувереној Хрватској, Хрватска је одлучила да без одлагања крене у злочиначку „војно-редарствену“ акцију.
Планове и још важније, циљеве операције изнео је сам председник Хрватске и врховни командант хрватских оружаних снага Фрањо Туђман на састанку војног, обавештајног и политичког врха државе на Брионима 31. јула 1995. године, када је рекао: „…Задајмо им такве ударце, да Срби са ових простора практично нестану…“, а уз ироничан тон и подсмех, хрватски „врховник“ је наставио да образлаже појединости предстојеће операције:
„Лијепо је то рекао сада адмирал – затворити им преостала троја врата, али им не даш нигдје излаза, да се извуку, да побјегну, него их присиљаваш да се боре до краја, што изискује веће ангажирање наших снага и могућност већих губитака по нас. Према томе, дајте да узмемо у војном разматрању и ту могућност да им негдје оставимо пут да се могу дијелом извући… Преко медија јављајте, не да су им отворени путеви, већ да је опажено да се цивили извалаче тим и тим… Значи, један летак, овако, поручите Србима: опће расуло, побједа хрватске војске уз подршку свијета, итд. Срби, ви се већ повлачите преко, итд, а ми Вас позивамо да се не требате повлачити, ми Вам јамчимо… Значи, на тај начин им дати пут, а јамчити тобоже грађанска права, итд…“.
Наравно, ни ова као ни изјава истог тог Туђмана „… да Хрватска то није жељела, рата не би ни било…“ нису били довољни ни Међународном кривичном трибуналу за ратне злочине у бившој Југославији, или Хашком трибуналу, да огласе кривим за почињене злочине НИЈЕДНОГ политичког или војног представника Хрватске, али и ниједног хрватског грађанина, у годинама које су уследиле после „Олује“, па ево, све до данас.
„Олуја“ је почела 4. августа 1995. године у 5 часова ујутро.
Напад је изведен на западне делове Крајине и већ од раних јутарњих часова, сва личка, кордунашка, банијска и далматинска насеља и вароши биле су засуте ракетном и артиљеријском паљбом. Такође, дејствовала је и ратна авијација. На тридесетак места пробијен је фронт у дужини преко 1000 километара.
Наведени податак и чињеница да су крајишке цивилне и војне власти у послеподневним часовима тога дана наредили општу евакуацију цивилног становништва, а потом и војске, навеле су око 200 хиљада људи да само са мањим деловима своје покретне имовине, а често и једино са ручним пртљагом у тракторима, аутомобилима и са одсуством готово сваке организације, крену закрченим путевима према Републици Српској и даље према Београду и то у потпуну животну неизвесност.
У преподневним часовима, наредног дана, 5. августа, хрватске снаге предвођене генералима Антом Готовином, Антом Котромановићем, Петром Стипетићем и другима, ушле су у потпуно празан Книн.
У часу када су се прве колоне избеглица кретале дуж Булевара Арсенија Чарнојевића у Београду, на древној книнској тврђави, Фрањо Туђман је подигао хрватски барјак, који се на том месту никада раније није завијорио.
Отпор снага генерала Милета Мркшића, Милосава Секулића, и других старешина Српске војске Крајине трајао је до 6. августа, а онда су све борбе обустављене.
У нападу на РСК учествовало је око 150 хиљада припадника хрватских снага, док је границе ове најзападније српске државе бранило свега двадесетак хиљада војника и старешина.
Без помоћи Савезне Републике Југославије и Републике Српске, које су се обавезале да ће у случају напада на РСК и војно интервенисати (што се никада није догодило), српске снаге и народ Крајине били су осуђени на пропаст.
Крајина је пала. Српски народ, који је на овим просторима живео и преко једног миленијума, протеран је у неколико дана 1995. године. Уследиле су пљачке, материјална разарања и тортура над оним Србима, углавном старије животне доби и у био-физичком стању немоћи, који су углавном на бруталне начине побијени.
Хуманитарне организације, као и различите комисије УНПРОФОР, утврдиле су да су хрватске снаге у акцији Олуја убиле 2348 лица српске националности (1080 њих се води као нестало), док је до 1998. године убијено или нестало још 65 грађана (34 убијених и 31 нестали), односно крајишких Срба који Крајину нису напустили после агресије Републике Хрватске 1995. године.
Постамент срамоте хрватске државе заливен крвљу невиних, додатно је ојачан одлуком хрватских власти о одузимању станарских права над домовима који су били у „друштвеном власништву“ од прогнаних грађана српске националности.
Такође, спаљена и уништена имовина, биће уклоњена уколико је протерани грађани не користе у неком прописаном законском року. Хрватска је овај закон, нпр, усвојила када је већ била чланица Европске уније.
Janko Velim
Данас је Хрватска и чланица НАТО и Европске уније и других светских тела и организација.
Протерано српско становништво углавном се није вратило у своје домове, нити је било када неки надлежни међународни орган вршио притисак на хрватске власти да на хуман и законит начин реше поменуто питање и у корист унесрећених стотина хиљада прогнаних Срба.
Напротив, Олуја је постала део националног идентитета хрватског народа и онај потребни, а никада до тада досањани или остварени победоносни удеони камен државотворности на коме би требало да почива свака достојанствена држава.
Једино, нико хрватском народу није објаснио да се достојанство не стиче злочином и прославом трагедије другог народа.
Крајишници, прогнаници, Крајину чувају у срцу и у тегобним сновима о изгубљеним животима и домовима. Животе не можемо вратити, али зато домове можемо пружити и понудити живим крајишким страдалницима да постану и остану онај најбољи део пламтеће снаге српства и у Србији и Републици Српској. Србија данас памти!
U Hrtkovcima obeleženo 30 godina od egzodusa Srba iz Hrvatske i BiH
Преузмите андроид апликацију.
