Godišnjica vojne akcije „Oluja“, u kojoj su Srbi iz Hrvatske nasilno proterani, obeležena je u Novom Sadu, gradu koji je prigrlio najviše izbeglih u tom pogromu, a oni koji su morali da napuste svoj dom kažu da bol i tuga ni nakon 27 godina ne prolaze, ali i da su u Srbiji naišli na prijateljsku ruku, pomoć i razumevanje.
Predsednik Udruženja prognanih Krajišnika iz Novog Sada, Mile Jovančević kazao je Tanjugu da zločini počinjeni nad Srbima na teritoriji Hrvatske i BiH ne smeju biti zaboravljeni i da neko mora snositi odgovornost za sve žrtve i zlodela nad našim narodom.
„Iz Novog Sada šaljemo plemenitu poruku, za sve ljude ovog sveta, da se čuvaju, paze jedni na druge, da su ljudski životi vredniji od bilo kakvog bogatstva i teritorije“, poručio je Jovančević.
On je jedan od onih koji su u „Oluji“ zauvek napustili svoje ognjište i priča da su sva njegova sećanja na taj događaj potresna.
Seća se da je tada bio dečak i da je strašno bilo gledati kako avijacija bombarduje civile, stare i nejač na Petrovačkoj cesti.
Članica udruženja Kola srpskih sestara kaže da je svoj dom u Zapadnoj Slavoniji morala da napusti 1991. godine i da se od tada zalaže da pomogne ljudima koji dele njenu sudbinu.
Rekla je da je obeležavanje „Oluje“ simbol tuge i da je u ime tog progona napisala pesmu „Reka tuge“, koja govori o egzodusu 200.000 Srba, 1.700 izginulih i 700 onih kojima se gubi svaki trag.
„Daj Bože da se tako nešto nikada ne ponovi i da te reke tuge presuše i više nikada ne bude mržnje“, kazala je ona za Tanjug.
Starija Novosađanka rekla je da je na današnji skup došla kako bi pružila podršku našem stradalom narodu u ratovima devedesetih.
Smatra da Oluja za našu naciju predstavlja žalost i tugu, koja ne prolazi, a da su naši ljudi koji su prognani srdačno dočekani.
Jedna od sagovornica Tanjuga sada živi u Sremskoj Kamenici, a za vreme „Oluje“ prebegla je sa dvoje male dece u Srbiju. Supruga je izgubila u ratu.
„Obeležavanjem „Oluje“ na ovakav način pokazujemo šta je zaista prošao naš narod“, kaže ona, dok se priseća da je sa dve ćerke i komšijama izbegla iz svog kraja, a uspela je da ponese samo nešto osnovnih stvari.
U koloni ih je, priča, presrela vojska, pretresli su ih, a jasno se seća straha za život svoje dvoje dece.
„Onda se srušila jedna kuća, pukla je zolja, popadali smo u kanal… Odvukli smo se tim kanalom, a onda nas je pokupio neki čovek i pomogao da pređemo kod Une“, prisetila se ona bolnih trenutaka i borbe da sačuva svoj život.
Takvih sudbina je na hiljade, među srpskim narodom koji je izbegao iz Krajine, pred naletom hrvatske vojske i policije, u akciji u kojoj je više od 1.700 Srba ubijeno, a čak 250.000 prognano.
Novi Sad je grad u kojem su se najviše naselili izbegli iz Krajine, Like, Korduna, a sinoć je bio mesto u kojem je obeleženo sećanje na sve stradale.
Porfirije: Pamtimo da ne bi neko mogao da kaže – to se nije desilo
Preuzmite android aplikaciju.
