Rak dojke je najčešći zloćudni tumor kod žena u Srbiji. Svake godine oko 4600 žena oboli, a 1600 umre od ove bolesti. Jedna od osam žena tokom svog života oboli od raka dojke.
Ja sam imala „čast“ da budem jedna od osam. Zašto baš ja? Da li sam posebna? Da li sam to baš morala biti ja? Zašto nije neka druga?
1.000 takvih pitanja. Ubedila sam sebe da sam ja idealna za tu ulogu. Zašto sam idealna? Zato što sam glasna, rečita, jaka i savršena da je odglumim. Imam i lep oblik glave i lica i nikome u mom okruženju ne stoje tako dobro turbani, kape i šeširi kao meni.
Jedna od osam sam postala pre skoro pet godina. Kažu da, kada prođe pet godina, strah od recidiva je sve manji. U najvećem broju žena sa relapsom bolesti, relaps se dešava u prvih 5 godina od operacije. Tako da kada preživite prvih pet godina nema više straha da će se rak vratiti, šanse su manje. Kontrole koje su bile na svakih šest meseci postanu kontrole na godinu dana. Olakšanje postaje veliko.
A da li žena manje razmišlja o raku nakon pet godina? Da li strah nestane? Da li se sećanje izbriše kao gumicom?
Ako mene pitate nikada ne nestane sećanje. Uvek je tu negde ta misao prisutna u malom mozgu. U toku dana dva puta pomislim šta ću ako mi se rak vrati, a pet puta u toku dana kažem sebi kako smo on i ja davno završili i kako se više nikada nećemo družiti. Još kao tinejdžerka sam naučila da bivše ne treba vraćati u život.
Postoje dani, naravno, kada me obuzme strah i kada tuga ispuni srce i pomislim šta ako se zaista vrati? Kako bi to izgledalo ovaj put? Šta ako opet glava bude ćelava i mučnina od hemioterapija toliko jaka da ću morati da budem ceo dan u krevetu? Kako ću raditi posao koji toliko volim? Kako ću trenirati? Kako će moja mama i moj sin to podneti, moji prijatelji, kolege? Ja ne smem da dopustim da se to opet desi. Oni ne smeju da prođu opet kroz to, ne bi im bilo lako.
Pomislim zaista kako bi drugi put bilo teže nego prvi put.
Teže zato što znam šta me čeka i teže zato što bih morala sinu da objasnim šta se događa, sada kada ima pet godina i razume sve morala bih sve da mu ispričam. Prošli put je bio toliko mali da se i ne seća da je bilo dana kada nisam mogla iz kreveta da ustanem i da sam bila bez kose. I tako dok razmišljam o svemu, prekinem samu sebe, oteram crne misli i obećam sebi da ću zauvek biti dobro. Neću rastužiti svoje voljene i trudiću se svakog dana da budem dobro.
Ja moram biti dobro, nemam izbor. Moje telo mora biti jako i zdravo, ja toliko toga još imam da uradim u ovom svetu, toliko toga da kažem, uradim, vidim, čujem, toliko mesta da posetim.
Mom sinu je pre par dana ispao prvi zub! „Sezona“ ispadanja zuba je počela. Znate i sami da još puno puta moram da budem Zubić vila. Moram da budem i Deda Mraz, Uskršnji zeka, Božić Bata… Ko će igrati te uloge ako mene ne bude bilo? Nema ko! Moram ja! Ima ko, ali to ne bi bilo tako dobro odrađeno kao da sam ja tu i zato nemam izbora, ja moram biti dobro.
Jednom mi je neko rekao da mi živimo dva života. Drugi život počne kada shvatimo da je život zaista jedan. I upravo je tako.
I moja doktorica mi je rekla da će posle raka, sve biti bolje i lepše. Ja joj nisam verovala. Danas, ako me pitate kakve su mi bile ove godine nakon raka, mogu da vam kažem da su bile bolje nego sve prethodne. Bila je u pravu da je život lepši nakon raka, sve je bolje posle raka. I putovanja, i voda, vino, hrana, druženja, tuge, sreće, ljubavi, zagrljaji… sve je bolje, iskrenije i jače.
Zašto su ove četiri godine drugačije od ostalih?
Zato što sam ih provela sa osobama koje zaista volim i koje me vole. Svaki dan živela tako da ako se ujutru ne probudim nemam za čim da žalim, a ako se probudim da ne kažem sebi zašto to nisam uradila juče. Počela sam da imam više vremena da radim ono što volim. Postala mnogo odlučnija i aktivnija.
Rekla NE odnosima sa ljudima koje me ne ispunjavaju, naučila da kažem ja to neću, ne, ne mogu, baš neću.
Naučila da se radujem svakom danu koji osvane i da ga provedem baš onako kako želim. Shvatila da moram da nađem način da budem srećna.
Verujem da rak nastane kao posledica nakupljenih tuga i življenja po principu „to se očekuje od mene“ i „šta će svet da kaže“.
Živeći očekivanja drugih ljudi, svakodnevnim borbama da se nekome dopadnemo, roditeljima, momcima, devojkama, društvu… mi akumuliramo tuge koje jedan dan izađu negde na površinu. Zato sam odlučila da ću zauvek biti ponosna na sebe i srećna. I ne mislim „instagramski srećna“ već zaista srećna u svoja četiri zida.
I srećna sam, jer samo srećna mogu biti zdrava i živeti dugo. A želja za životom, osmesi voljenih i pomisao da oni neće moći bez mene me nateraju da budem dobro i da se trudim maksimalno i guram dalje kao da nikada ništa nije bilo.
Ima dana kada nije lako, ima dana kada je jako lako, ali ako ne pobedite sebe i svoje strahove teško ćete pobediti bilo šta drugo.
Redovni preventivni pregledi i dalje su najsigurniji da se bolest otkrije u ranoj fazi. Lekari savetuju preglede na svakih godinu dana i verujte meni je redovan pregled spasio život.
U našem gradu do 4. oktobra organizovani su besplatni pregledi ispred tržnog centra Promenada. Udruženje „Žena uz ženu“ organizuje karavan „Budi hrabra – pregledaj se“ kako bi svim zainteresovanim ženama omogućili besplatne ultrazvučne preglede dojki, a kroz razgovor sa eminentnim doktorima, žene će moći da se dodatno informišu o značaju prevencije i ranog otkrivanja i lečenja raka dojke.
I zato pregledaj se, nekome si sve na svetu!
Autor teksta: J.V.
Oktobar, Međunarodni mesec borbe protiv raka dojke – Priča jedne od nas
Preuzmite android aplikaciju.
