Kada je nekadašnji predsednik Crne Gore, Momir Bulatović upitao, tada već na zalasku života, velikog pokajnika, komunističkog ideologa, razbuđenog Srbina i tvorca crnogorske nacije, Milovana Đilasa, na koji način bi Crna Gora trebalo da uredi svoje odnose sa Srbijom u Saveznoj Republici Jugoslaviji i šta bi trebalo da učini kako bi pomenute relacije između „dva oka u glavi“ bile funkcionalnije, čuveni disident mu je odgovorio: „Ništa! Moraš da razumeš da su Crnogorci poput klatna. Tako je to još od kralja Nikole. Kada se Cetinje, kao klatno, u jednom mahu suviše približi Beogradu, ono od njega želi da se udalji. No, ako se to klatno suviše udalji od Beograda, onda ponovo želi da mu se vrati!“.
Nismo sigurni zbog čega je ova misao važna, baš u ovom trenutku, ali bilo bi blagotvorno da ostane zapisana. Da je ne zaboravimo. Ostalo je još nekoliko dana do četvrtih izbora za predsednika Crne Gore, otkad je Milo Đukanović stvorio novu nezavisnost ove države, a deveti od uspostavljanja funcije predsednika države, 1992. godine. Prema ustaljenom retoričkom pravilu, pomenuti izbori biće sudbonosni za kurs i budućnost Crne Gore.
Međutim, na koji način bismo opisali tu budućnost? Uprkos analizama pratilaca „društvene stvarnosti u Crnoj Gori“ da Milu Đukanoviću njegovi politički partneri u Vašingtonu i Briselu (ali i istinski gospodari ove države) neće dopustiti da se ispred Demokratske partije socijalista ponovo kandiduje za položaj „prvog čoveka države“, to se ipak dogodilo. Pored njega, kandidati za predsednika Crne Gore (osim kandidatkinje Socijaldemokratske partije, Draginje Vuksanović, žene nesigurnog intelekta i mentalne stabilnosti) uglavnom su predstavnici političkih partija koje su bile (ili su još uvek?!) članice pobedničkih koalicija od 30. avgusta 2020. godine, kada je u Crnoj Gori navodno „osvježilo“ prvi put posle 1945. godine.
Zapravo, dogodila se paradoksalna situacija.
Kandidati stranaka koje nikako ne bi bile u prilici da vrše funkcije u okviru izvršne grane vlasti da nije bilo pobede Demokratskog fronta i njenog lidera, a sadašnjeg predsedničkog kandidata, Andrije Mandića, postavili su se kao njegovi, a ne Milovi protivkandidati. Zašto je u Crnoj Gori nemoguće „pristupiti uz jednu izbornu kolonu“, koja bi bila i evropska i tradicionalna, ali i srpska i crnogorska, kao i građanska i demokratska? Posebno, ukoliko znamo da je „jedna kolona“ umalo odnela pobedu nad „milovskim snagama“ na predsedničkim izborima 2013. godine?! Krenimo redom!
„Svežinu“ iz 2020. godine ubrzo je odmenila „jutarnja izmaglica“ nakon što je vladu formirao kandidat „nemačke spoljne politike“, Zdravko Krivokapić. Vaki potez članova te vlade dodatno je jačao već „razbijenu“ vlast Mila Đukanovića i sa ove distance čini se kao da joj je to bio i jedini zadatak. Taj Zdravko Krivokapić, kako je sam više puta naglašavao – „200% Crnogorac“ (što ništa nije sporno, ukoliko nisi pobedio glasovima Srba, za koje si garantovao da ćeš im zaštiti osnovna ljudska i kolektivna prava), sada podržava Jakova Milatovića.
Najednostavnija „izborna matematika“ govori nam da bi glasovi, koje bi potencijalno Milatović dobio u prvom krugu, mogli samo da pomognu uspehu Andrija Mandića, ali „čarobnjaci izbornih kuhinja iz svetskih restorana, očigledno imaju na umu drugačiji jelovnik“.
Čak su onemogućili i potencijalnu podršku Alekse Bečića Milatoviću, kao i obratno, sve u cilju da „politički zombi drljevićevsko-ustaške i brkovićevsko-montenegrinske politike“ opstane na vlasti, a da izdanak autentične, tradicionalne, lovćensko-petrovićevske Crne Gore, Andrija Mandić „ne dospe u drugi krug“.
Na kraju, nisu građanima Crne Gore, željnih stabilnosti i mira, krivi, ni Milo, ni ti „čarobnjaci“, već neutaživa potreba svakog „predsednika mesne zajednice u naseljima od Berana do Tivta da, ako već ne može da bude ‘knjaz’, onda makar da postane vođa neke sitne političke partije, sitnije i od broja stanovnika bilo koje od tih mesnih zajednica“.
To je i osnovni razlog, koji je uslovio činjenicu da stranke i koalicije, pobednice iz 2020. godine, ni danas nisu sigurne da li su pozicija ili opozicija, „da li su pošli ili su odnekud došli“ i još važnije „gde će stići“. Svestan je ovih činjenica i Milo, te se trudi da i „posle Mila ostane Milo“. Mada, biće mu potrebna „velika mađioničarska sposobnost svetskih kuhinja da pribavi više“ od 45% birača u drugom krugu izbora.
Zato je od esencijalne važnosti da u drugom krugu sve antimilovske snage stanu iza kandidata, koji bi bio u stanju da demontira milovski režim, „negovan“ od 1945. godine.
To ne može biti samo Evropljanin, svakako ne ni „kroatomontenegrin“, ali mogao bi da bude jedan časni Srbin, autentični Crnogorac, evropski demokrata i iznad svega Čovek, jer „ko se stidi porijekla, vazda rđa dovijeka“!
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
