Za najdominantniju etničku zajednicu u Avganistanu, Vinston Čerčil je kazao: „Paštunska plemena uvek su angažovana u nekom privatnom ili opštem ratu. Svaki čovek je ratnik, bilo da je političar ili imam. Svaka velika kuća, zapravo je feudalna tvrđava… u kojoj porodica baštini svoju osvetu… Tamo niko ništa ne zaboravlja i nijedan dug ne ostaje nenaplaćen…“.
Ostalo je nejasno, u kojoj meri su Hamid Karzai i Abdulah Abdulah, „imali na umu“ ove pronicljive misli velikog britanskog i svetskog državnika, kada su, krajem avgusta 2021. godine, ispred svog „Visokog saveta za nacionalno pomirenje“, predlagali novouspostavljenim talibanskim vlastima da „buduća vlada Avganistana bude inkluzivna, te da u njenim okvirima, svoje položaje, pronađu i predstavnici prethodnog režima“, ali i svih etničkih zajednica, kao i žena.
Nakon prvobitnih, perfidno upućenih „pozitivnih signala“ u vezi sa mogućnostima da buduća struktura organizacije vlasti i političkog sistema bude konstruisana prema konceptu ustava Avganistana iz 1964. godine, na dan odlaska „američke i zapadne misije“ iz Kabula, talibani su saopštili da će buduća „vlada“ biti zasnovana na normama šerijatskog prava, uz „maglovito obećanje“ da će predstavnicima etničkih zajednica biti omogućeno uključenje u novi politički sistem.
Takođe, talibani su potvrdili da će poštovati „prava žena“ na rad i obrazovanje, opet u skladu sa normama šerijatskog prava. Kao što smo ranije naglasili, ubrzo, Karzai i Abdulah „zadržani su u kućnom pritvoru“, njihov „Savet“, raspušten je, poslednji oružani otpor iz redova prethodnog režima, ugušen je u Panjširu, a talibani su 8. septembra 2021. godine, „zapanjenom svetu“, predstavili izgled nove strukture vlasti.
Tradicionalna paštunska institucija „Loja Džirga“, odnosno „Velika skupština“, potvrdila je, već usvojene odluke talibanskog vrhovnog veća („Rahbari Šura“), tela, koje okuplja najuglednije starešine ovog pokreta, u vezi sa strukturom i personalnim „rešenjima“ u, sada, već aktuelnoj organizaciji vlasti u Avganistanu.
Inače, „Loja Džirga“ predstavlja savet plemenskih starešina, koji funkcioniše od 1747. godine i poseduje nadležnost u vezi sa imenovanjem državnog poglavara, kao i pravo da raspravlja o pitanjima pravno-političkog ustrojstva države, ali i o važnim smernicama u oblastima spoljne i odbrambene politike Avganistana.
Kuriozitet predstavlja činjenicu da je, upravo, ova institucija imenovala Hamida Karzaija za državnog poglavara, 2001. godine, dok je svoje prethodno zasedanje (pre 31. avgusta 2021. godine), Velika skupština održala prošle godine, kada je potvrdila akte Ganijeve vlade u vezi sa „pregovorima u Dohi“.
Istovremeno, 31. avgusta ove godine, Velika skupština potvrdila je ranije usvojene odluke u vezi sa karakterom pravno-političkog sistema u državi, kao i njegovih duhovno-ideoloških okosnica, koje se, uglavnom, ne razlikuju mnogo u odnosu na „talibanski sistem“, koji je postojao između 1996. i 2001. godine.
Mula Hibtulah Akundzade postao je emir, odnosno „vrhovni vođa“ Avganistana, sa duhovno-političkom ulogom u državi, sličnoj položaju koji ima ajatolah Ali Hamnei u Iranu.
Prema konceptu novog ustrojstva političke strukture, emir „rukovodi“ Vrhovnim većem (izvršnim organom sa nadležnostima konsultativnog karaktera), telom u čiji sastav ulazi između 11 i 72 članova (gotovo, isključivo predstavnika paštunske zajednice, aktivista nekolicine militantnih političkih partija i pokreta, bliskih talibanima i, naravno, bez žena).
Emir imenuje i „kabinet ministara“, na čijem „čelu“ nalazi se mulaMuhamed Hasan Akund, kao „prvi ministar“ (premijer), dok je njegov zamenik postao Abdul Gani Baradar, „šef političkog odeljenja“ i glavni vojni strateg talibanskih oružanih snaga u poslednjih dvadeset godina.
Siradžudin Rahman El Hakani, imenovan je za ministra unutrašnjih poslova, dok je mulaMuhamed Jakub, sin mule Omara, „zauzeo“ položaj ministra odbrane.
Pogrešne su tvrdnje pojedinih „pratilaca“ aktuelnih prilika u Avganistanu, koji tvrde da je „novo ustrojstvo“ ove države istovetno konceptima organizacije vlasti i pravno-političkog sistema u Iranu.
Iako su primetne izvesne sličnosti između položaja i nadležnosti koje imaju „vrhovne vođe“, kao visoki državni organi u Avganistanu i Iranu, ipak ne možemo da tvrdimo da postoji neka organska veza „istovetnosti“ između dva koncepta organizacije vlasti u ovim zemljama.
U Iranu funkcioniše izrazito slojevita organizacija vlasti sa njenom podelom na grane, koje su snažno izdiferencirane, pojedine i izborne (čak i sa demokratskim potencijalom), konkretno utemeljenim nadležnostima, ali i čvrsto utvrđenim, međusobnim relacijama.
Nedavno predstavljena organizacija vlasti u „deobandi-talibanskom“ Islamskom Emiratu Avganistana, zasnovana je na kombinaciji „paštunskih etnoloških i državotvorno-političkih tradicija“ i svojevrsne „federacije tribalistički ustrojenih“ regionalnih zajednica, u prvom redu, kod, pomenutog paštunskog jezičko-etničkog korpusa, sa jedne strane; uticaja duhovno-verskog sistema islamske zajednice, sa druge strane; a koji su ideološko-politički objedinjeni putem implementacije dogmi islamskih verskih doktrina u funkcionisanju državnih organa i svakodnevnog života građana u ovoj zemlji, sa treće strane.
Jedini pravni sistem, na kome bi trebalo da bude utemeljen „novi državni organizam u Avganistanu“, definisan je talibanskim tumačenjem normi šerijatskog prava.
Sada je sasvim jasno da su sve druge etničke zajednice potpuno isključene iz organizacije vlasti, ali i društva u talibanskoj državi, a jedan od prvih akata novih gospodara ove zemlje, odnosio se na ukidanje „Ministarstva za žene“, koje ni ranije nije imalo neku veću ulogu u procesu kreiranja socio-političkog „mozaika“ u državi, ali čija je, makar i simbolička vrednost u vezi sa „stvaranjem poželjne slike o postojanju politike ljudskih prava u savremenom Avganistanu“, ipak bila prisutna.
Umesto ovog ministarstva, formirano je „Ministarstvo za poroke i vrline“, koje je funkcionisalo i u prvoj „talibanskoj eposi“, te ostalo „po zlu čuveno“, kao „mehanizam“ za sprovođenje brutalne i zločinačke politike nad ženama i svim, za talibansku vlast, nepoćudnim ljudima i „duhovno-ideološkim i političkim elementima“ u tadašnjem, a i današnjem Avganistanu.
Ženama je zabranjen rad, gotovo u svim „vrstama poslova“, osim u zdravstvu.
Prvobitna obećanja da će devojčicama i ženama biti omogućeno obrazovanje u svim nivoima prosvetnog sistema (ali u skladu sa šerijatskim pravom), uglavnom su izostala. Pokazalo se da je devojčicama dozvoljeno samo osnovno obrazovanje, a ta „dozvola“, za sada, primetna je jedino u velikim urbanim centrima, dok su podaci o položaju ženske populacije u vezi sa obrazovanjem u ruralnim područjima prilično sumorni ili su potpuno nepoznati.
Politički život u Avganistanu nije „zamro“. Primetna je aktivnost terorističke „Islamske države“, zapravo njene frakcije „ISIS-K“, koja je nastavila sa svojim zločinačkim aktivnostima, odnosno sa napadima na civilne i vojne ciljeve (talibana), što predstavlja još jedan od izazova sa kojima će morati da se suočava nova vlast, koju ova teroristička frakcija optužuje za „odstupanje od istinskih islamskih vrednosti, kao i za saradnju sa neprijateljima islama“.
Jedna od retkih političko-militantnih organizacija, odnosno političkih stranaka, bliskih talibanima, a koja je postala i zastupljena u „novoj vladi“ Avganistana, jeste partija „HIA“, odnosno „Hezb-e-Islami“, koju predvodi Gulbudin Hekmatir, nekadašnji mudžahedinski neprijatelj talibana.
„Tvrdolinijaši“, odnosno tradicionalisti, uglavnom okupljeni oko „moćne Hakani mreže“, optužuju „moderniste“, predvođene Baradarom, da, ovi potonji, nastoje da očuvaju izvestan stepen relacija sa „političkim Zapadom“, kao i „koncept poražene Islamske Republike“, što Baradar i ne krije.
Stvoren je utisak da je „talibanska vlada“ nastala, zapravo kao rezultat „kompromisa“ između ove dve eminentne frakcije unutar, veoma heterogenog talibanskog pokreta.
Dakle, možemo da očekujemo da će se veoma kompleksni odnosi u samoj vladi, uskoro suočiti sa, „na prvi pogled“, nepremostivim izazovima, koji postoje u vezi sa katastrofalnom ekonomskom situacijom, prestankom trgovine i porušenim, a odavno krhkim privrednim sitemom, međunarodnom političkom i ekonomskom izolacijom Avganistana, blokadom poslovnih računa u inostranstvu, zatvorenim granicama i potpunim slomom „volje i duha“, kod većine građana ove napaćene zemlje.
Sasvim je izvesno da će „džihadistički potencijal“ da opstane, a da li će, putem „tradicionalno ustaljenih, a i otvorenih kanala“ u Pakistanu, ponovo da postane „snažan izvozni artikl Avganistana na svetskim meridijanima“, pitanje je koje muči savremeni svet.
Svakako, to pitanje zavisi i od snage i dugovečnosti sporazuma između talibana i Amrikanaca, na osnovu kojeg je i okončana „zapadna misija“ u ovoj zemlji, odnosno zavisi od potencijala da „Istok i Zapad egzistiraju, jedan pored drugog, u ovom ranjenom – pupku sveta“.
Uostalom, videćemo da li je Rabindranat Tagore bio u pravu kada je kazao: „Oh, Istok je Istok, a Zapad je Zapad, i oni se nikad neće sresti, dok postoje nebo i zemlja…“
( Kraj )
Autor: Ognjen Karanović
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde.
Preuzmite android aplikaciju.
