Planeta je „zastala“, kada su svetski mediji, u večernjim časovima, 15. avgusta 2021. godine (prema lokalnom vremenu u Kabulu), objavili izveštaje (potvrđene autentičnim video snimcima), da se talibanski borci nalaze u odajama velelepne rezidencije predsednika Islamske Republike Avganistan u glavnom i najvećem gradu ove zemlje, odakle je nekoliko časova ranije, bivši predsednik, Ašraf Gani, napustio svoj narod i državu, te otišao u egzil, čime je formalno prestao da postoji i ovaj, šesti po redu, „oblik države“, od 1973. godine, kada je u puču „nestala“ Kraljevina Avganistan.
Ubrzo, a nakon dve decenije od rušenja „prve talibanske države“ (u intervenciji Sjedinjenih Američkih Država i njenih saveznika), proglašeno je ponovno uspostavljanje Islamskog emirata Avganistana, pod vladavinom „talibanskog pokreta“ i njegovog vođe, mule Hibatulaha Akhundzadea.
Zbog čega je „svet“ ostao toliko nerazumljivo „začuđen“?
Postavljamo pitanje, zbog čega je „svet“, uz razumljivu zabrinutost za sudbinu naroda u Avganistanu, ostao toliko nerazumljivo „začuđen“, zbog činjenice da je talibanski, ekstremistički, retrogradni, duhovno-politički pokret, ponovo „osvojio“ vlast u ovoj nesrećnoj državi, razorenoj u pet decenija dugom ratu i beskonačnoj tragediji „prelamanja interesa“ velikih sila preko „duše“ njenog napaćenog stanovništva?!
Na prvom mestu, moramo da razumemo da talibani nisu „nestali“ sa političke scene i iz javnog života u Avganistanu, nakon decembra 2001. godine i američke intervencije. Naprotiv! Nakon što su prevazišli, po sebe, bolne udarce „savezničke koalicije“ i nove avganistanske administracije Hamida Karzaija (kasnije i Ganija), te izazove unutar samog pokreta, talibani su se reorganizovali, povukli u ruralne oblasti države, odakle su nastavili da vode svoj brutalni rat za „islamski preobražaj“ Avganistana.
Ali, zašto su uspeli na kraju?
Pre samo jednog meseca, pa čak i nekoliko dana pre sloma „prozapadne“ vlade „demokratske“ Islamske Republike, američki zvaničnici, na prvom mestu, predsednik Bajden, tvrdili su da „ne postoji šansa da 80 hiljada talibana poraze, dobro opremljenih (savremenim vojno-tehnološkim sredstvima i oružjem) 300 hiljada pripadnika oružanih snaga legalne avganistanske vlade, te da u datom pogledu, odavno najavljeno, ali svakako, „munjevito i brzopleto“ izvedeno povlačenje 10 hiljada pripadnika američkih i međunarodnih snaga, kao i njihovog pomoćnog osoblja, „nema alternativu“.
Takođe, tada je „utvrđeno“, da, čak i pod naletom talibanske ofanzive, Kabul može da „odoli padu“, sve do oktobra ove godine. Međutim, za svega deset dana, redom su „preuzeti“ najveći urbani centri – Herat, Laškar Gah, Kandahar, Mazari Šarif, Džalalabad, ali i svih 34 provincije u Avganistanu, na kraju i „na čelu sa draguljem u talibanskoj kruni“ – Kabulom.
Da li su zakazali obaveštajno-bezbednosni aparati velikih sila?
Da li to znači da su obaveštajno-bezbednosni aparati velikih sila, na prvom mestu, „najzainteresovanije strane države za situaciju u Avganistanu u poslednjih dvadeset godina“, SAD, kao i same „civilne vlade“ Ganija, potpuno podbacili u vezi sa svojim izveštajima i saznanjima o sudbini ove srednjoazijske države i kratkoročnom razvoju stanja i procesa u njoj, nakon povlačenja „političkog Zapada“?
Takođe, da li to znači da su SAD, još u vreme mandata Donalda Trampa, procenile da je „najmoćnijoj vojnoj sili sveta, otkada postoji civilizacija, kao i njenim izvanredno obučenim, izuzetno opremljenim, fantastično finansiranim“, avganistanskim saveznicima (300.000 vojnika), bilo nemoguće da izvojuju pobedu nad nekoliko desetina hiljada ekstremističkih boraca, opremljenih samo sa „radio stanicama“, bez oklopne mehanizacije i ratne avijacije i sa „nejasnim izvorima prihoda“, koji pri tom, ne uživaju simpatije kod lokalnog stanovništva (podatak NATO i UN iz 2019. godine, da 85% stanovnika Avganistana ne podržavaju talibane)?
Najbanalniji odgovor na ova dva pitanja bio bi – ne!
Postavlja se sasvim legitimno pitanje, kako je onda bilo moguće da tako „inferiorna sila“ obori (bez obzira na okolnosti) jednu državu za svega dve nedelje?
Prvo, nije tačno da talibani predstavljaju nekakvu nekoherentnu i amorfnu organizaciju, koja funkcioniše na principima ustrojstva i interesa klasičnih „uličnih ili seoskih pljačkaških bandi“.
U protekloj deceniji, oni su izgradili paralelni pravno-politički (zasnovan na šerijatskim regulama), finansijsko-poreski, prosvetni, čak i ekonomski sistem, zapravo, paralelnu državu u Avganistanu.
Imaju stabilne izvore prihoda, koji se na godišnjem nivou „podižu“ i do jedne i po milijarde američkih dolara, od kojih gotovo polovina „dolazi iz trgovine opijumskim makom“, dok značajan deo zarade obezbeđuju u „energetskim, rudarskim poslovima“, zapravo putem eksploatacije i trgovine mineralima.
Duhovno-ideološka komponenta njihove „vizije i misije“, uz motive za borbu, svakako je najsnažniji fundament pokreta, a samo u pojedinostima izgubila je prepoznatljivi ekstremizam u postupcima implementacije njihovih načela u svakodnevnom životu građana Avganistana.
Takođe, inostrana podrška talibanima, pre svih iz Pakistana i Saudijske Arabije, ne izostaje, kao ni pre dve decenije.
Iako, formalno, nijedna država nije priznala novi režim u Avganistanu, postoje indicije, čak i iz vrhova američke politike, da će određeni „oblik diplomatskih relacija“ sa dojučerašnjim „ljutim i izopačenim neprijateljima“, ipak opstati…
(nastaviće se)
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde.
Autor: Ognjen Karanović
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Preuzmite android aplikaciju.
