Nesumnjivo, istorijski procesi i stanja, ukazuju nam na činjenicu da početak „zalaska“ dominacije ili uticaja jedne velike sile (generalno posmatrano ili u konkretnom regionu), možemo da „prepoznamo“ kada u datom periodu, ta velika sila, značajno umanji ili ukine (sa i bez svoje volje) sopstveno geopolitičko, vojno-političko, ekonomsko ili duhovno-kulturološko prisustvo u određenom geografsko-političkom prostoru.
Na navedenu konstataciju, obično se „naslanja“ i misao da „uspon moći neke nove velike sile“ obavezno prati „povlačenje velike sile u opadanju“ sa konkretnog geopolitičkog prostora. Na taj način, mnogi intelektualci, pa i političari u svetu, tvrde da je „krah američkog prisustva“ u Avganistanu, zapravo nepobitan dokaz da prostranstva „drevnog Hindukuša“ sada pripadaju sferi uticaja NR Kine, pa i Rusije.
Svakako, date tvrdnje imaju „uslovnog“ osnova. Međutim, pomenuti stav o ovoj činjenici pokazuje i veoma važne slabosti ili nedorečenosti, kada je reč o odnosu SAD prema Avganistanu ili, uopšte o položaju navedene velike sile u današnjem „globalnom selu“.
Već smo naglasili da su SAD doživele poraz u Avganistanu, ali bili bismo krajnje neobjektivni, pa i neozbiljni, kada bismo u ovoj činjenici „tražili ili pronalazili potvrde o kraju, odnosno početku kraja američke imperije“ i to bez ukazivanja na neophodne i validne argumente za takve tvrdnje.
Pri tom, otkrili bismo posebnu neozbiljnost, ukoliko bismo „branili“ takve tvrdnje samo sa pozicija sopstvenih, subjektivnih, duhovnih i ideoloških pogleda na savremene geopolitičke procese u svetu. Bezdušno i traljavo napuštanje Avganistana od strane Amerikanaca, te prepuštanja sudbine miliona žitelja ove zemlje talibanskim vlastima, nije dokaz nestanka „globalne moći“ SAD.
Takođe, u vezi sa pozicijom SAD prema Avganistanu, Bajednova administracija samo je ispunila planove, obećanja, pa i preuzete obaveze od strane prethodnih američkih predsednika, Obame i Trampa.
Sve to zajedno, ukazuje na kraj jednog dugog procesa „pregovaranja i razumevanja“ između SAD i talibanskog pokreta, odnosno sadašnjih gospodara Avganistana, što je više tema za razmatranje etičkih aspekata ili dilema, kada je reč o odgovornosti i ponašanju jedne velike sile u savremenim civilizacijskim okvirima.
Upravo, u datoj okolnosti otkrivamo još jedan razlog, zbog kojeg su talibani tako „munjevito oterali Amerikance i skršili ostatke ostataka negdašnjeg islamsko-demokratskog režima u Kabulu“.
Zapravo, a uslovno rečeno, Avganistan je „ispušten i prepušten“, a jedinu korist od datog stanja (ako nam je dopuštena takva konstatacija), Bajednova administracija može da pronađe u fakticitetu da je sada uvećano raspoloženje građana SAD prema politici „vojnog intervencionizma“ i to u uslovima, kada je metodologija održanja globalne moći zvaničnog Vašingtona u velikoj meri određena prema regulama koje determinišu svojevrsni „izolacionizam“ u globalnoj preraspodeli uticaja i moći velikih sila.
Uz eventualnu uštedu enormnih sredstava koja su upotrebljavana za održanje američkog prisustva u Avganistanu, to je jedina korist koju Bajedenova administracija može da „izvuče iz ove srednjeazijske epopeje“.
Međutim, šta smo i mogli drugo da očekujemo nakon što je otkriven „već duže vreme neprikrivan“ dogovor između talibana i Amerikanaca o kraju „zapadne intervencije u Avganistanu“, kada se Vilijam Berns, direktor CIA, krajem avgusta, sastao sa Abdulom Ganijem Baradarom, sada i zvanično, zamenikom šefa vlade Islamskog emirata.
Sve je bilo jasno kada smo videli da poslednjim „konvojima“ aviona na kabulskom aerodromu, u kojima se nalazilo osoblje američke misije i njihovih saradnika, zaštitu pružaju talibanski borci i to iz elitne jedinice „Badri“, koja predstavlja deo čuvene „Hakani-mreže“ (Halila Hakanija i njegovog sinovca, Siradžudina el Rahmana Hakanija, SAD označile su kao najopasnije teroriste na svetu, 2011. godine).
U haosu započeta, haotična vladavina Amerikanaca, završena je strahovitom humanitarnom katastrofom na kabulskom aerodromu, dvadeset godina nakon terorističkih napada na Njujork i Vašington.
A gde je tu Avganistan?
Ponavljamo, izostalo je masovno slavlje građana ove namučene zemlje, zbog odlaska „mrskih Amerikanaca“ i to ne iz razloga, što su talibanske vlasti, već u prvim „aktima vladavine“, „zabranili muziku“ (shodno svojim tumačenjima šerijatskog prava i islamskih dogmi), još manje iz razloga, što je bilo kome „žao zbog odlaska Amerikanaca“, nego iz razumljive apatije, koja je odavno postala „avganistanska nacionalna bolest“.
Svi su ih izdali i više nemaju poverenje ni u jednu političku opciju. Preovladalo je mišljenje da je i uspostavljanje „nove epohe“ talibanske vlasti, sasvim prihvatljiva „realnost“, ukoliko bi ona predstavljala uslov da zavlada „kakav-takav“ mir, nakon pola veka konstantnog ratovanja.
Sa druge strane, sva očekivanja političkih činilaca iz bivšeg režima, međunarodne zajednice i značajnog dela političke javnosti, kao i građana Avganistana, da će nova talibanska vlada postati „primer inkluzivnosti“, te da će njen sastav obuhvatiti predstavnike svih etničkih zajednica i različitih političkih opcija, već početkom septembra ove godine, potpuno su „pala u vodu“.
Personalni simboli ukinute Islamske Republike, Hamid Karzai i Abdulah Abdulah, „stavljeni su u kućni pritvor“, a nade da će talibani pokazati „tolerantniji pristup“ u definisanju novog društveno-političkog sistema u Avganistanu (u odnosu na onaj do 2001. godine), sve su izlišnije.
Nakon pada Panjšira, poslednje „oaze bivšeg režima“, te povlačenja „mladog panjširskog lava“, Ahmada Masuda iz Avganistana u Tadžikistan, prvi put nakon 1973. godine, jedna politička opcija, u ovom slučaju „deobandi-talibanska“, ostvarila je vlast nad celom zemljom.
Dok interesovanje svetskih medija i međunarodnih organizacija za događaje u Avganistanu, lagano jenjava, talibani su prezentovali izgled „novog modela vlasti i uređenja“ ove države.
( nastaviće se )
Autor: Ognjen Karanović
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde.
Preuzmite android aplikaciju.
