Nijedna država u svetu nije formalno priznala novi talibanski režim u Avganistanu, mada ne možemo da isključimo mogućnost da će opisana podrška, još uvek nedefinisanoj centralnoj upravi u „Islamskom emiratu“ i uslediti.
Makar od pojedinih zemalja, a možda i velikih sila. Indikativne su reakcije, kao i sama transparentna komunikacija sa talibanima, koja dolazi iz NR Kine, Rusije i Turske.
Turske vlasti i njen predsednik, Redžep Tajip Erdogan, već su „iskazali pohvale“ za novi režim u Kabulu, kada su u pitanju obećanja „Emirata“ da će „poštovati status žena u okvirima šerijatskog prava“, te da „nemaju nameru da preduzimaju represivne mere prema predstavnicima prethodnog režima“, odnosno da će „implementirati institut opšte amnestije u celoj državi“.
Slične poruke upućene su i iz zvaničnog Pekinga, sa poslovičnim stavom NR Kine da „Avganistanci sami imaju pravo da izaberu oblik države ili režima u kome žele da žive“.
Bez obzira što sadašnje stanje u Avganistanu, za poziciju Kine otvara nove izazove, ipak možemo da razumemo da je za interese zvaničnog Pekinga u znatnijoj meri povoljnije da „ne postoji američko vojno i političko prisustvo u Kabulu“, kao što je to bio slučaj u prethodne dve decenije.
Sa druge strane, bez obzira na javno proklamovanu, „neutralnost“, kao i „izraze svojevrsnog spokojstva“ u odnosu na dramatično izmenjenu bezbednosno-političku situaciju u Avganistanu, te i uprkos prvim sporazumima sa talibanima u vezi sa pozicijom diplomatsko-konzularnog prisustva Rusije u Kabulu, zvanična Moskva, duboko je zabrinuta, pre svega, zbog izrazito visokog stepena „džihadističkog potencijala“, koji „baštini“ talibanski pokret.
Vidno je uvećanje ruskog bezbednosno-vojnog prisustva u bivšim sovjetskim republikama, zapravo u ovom kriznom regionu, pogotovo u onim državama koje se nalaze u neposrednom „komšiluku“ Avganistana, a neke od njih su i članice ODKB (Tadžikistan, Kazahstan i Kirgistan, dok je dosadašnja Islamska Republika Avganistan bila i posmatrač Organizacije za kolektivnu bezbednost).
Svakako, ne bez razloga. Dobro je poznata talibanska podrška sepratističkom i terorističkom pokretu u Čečeniji krajem devedesetih godina prethodnog stoleća, pa sve do pada „Emirata“, 2001. godine, kao i podrška različitim islamističkim grupacijama u „srednjeazijskom basenu“, pre svega u Tadžikistanu.
Iako su u narednim danima utihnule, nakon pada Kabula pod njihovu vlast, u „talibanskom vođstvu“ pojavile su se „ekspanzionističke poruke o širenju džihada van granica Avganistana“.
Pripišimo ih „nezajažljivosti, penušavom pobedom, opijenih idealista“ (za sad)!
Dok „upitno upiru oči u Vašington“, američki saveznici na „Starom kontinentu“, Velika Britanija i Evropska unija, osim deklarativnih zahteva da talibani održe dostignuti nivo vrednosti u „oblastima zaštite ljudskih prava“ i osuda evidentnih akata nasilja u Avganistanu, te poziva da se desetinama hiljada izbeglica, kao i svima koji žele da napuste ovu „napuštenu“ zemlju, omogući izlaz, drugih predloga rešenja, čini se da – nemaju!
Ukoliko ne zalazimo u druge aspekte nesnalaženja „evropskih saveznika“ u ovoj krizi, sasvim izvesne procene da će u narednom periodu, prema Evropi, biti pokrenut „milionski emigrantski talas“, ponovo, kao i 2015. godine, te mogućnosti postale su tačka spoticanja između večito neusaglašenih politika evropskih zemalja.
Slično SAD, i njihove vlade odriču svaku odgovornost za novonastalo stanje u Avganistanu. Upravo, ovde, neumitno dolazimo do pitanja odgovornosti „najodgovornijih“, odnosno SAD, ali i odgovora na pitanje – šta je to „krenulo po zlu“?!
Nesumnjivo, SAD „dobro su se obrukale“ ovim nespretnim i brzopletim povlačenjem iz Avganistana, što su mnogi, svetski politički komentatori i predstavnici različitih akademskih zajednica u Evropi i „preko Atlantika“, odmah okarakterisali kao strahoviti „poraz Amerikanaca“ u pokušaju „porobljavanja i prevaspitavanja ove nikad porobljene gorštačke zemlje“.
Istovremeno, navedeni događaj predstavili su i kao „nepobitan dokaz o neumitnom svršetku Pax Americana“, odnosno američke vojno-političke i ekonomske, u svemu imperijalne, dominacije u svetu!
Da li je baš tako?
Na prvom mestu, putem jasnog predstavljanja istorijskih činjenica, u prilici smo da narušimo dati narativ o „viševekovnoj nepokornosti“ Avganistana. Svojevremeno, starovekovnom Baktrijom, u čijim okvirima je bio i prostor ove čudesne zemlje, zavladali su persijski Ahemenidi u VI veku pre nove ere; potom, dva stoleća kasnije, pomenuti prostor bio je i „plen“ Aleksandra Makedonskog; zatim i helenističkih dijadoha; kasnije i persijskih Sasanida; Omejadskog kalifata u VII veku; Mongola (u Avganistanu postoji i danas grob Tamerlanovog unuka, koji je takođe bio osvajač ove zemlje u XVI veku); Britanaca (koji su se povukli, kako zbog hrabrog i žestokog otpora lokalnih plemena i Kraljevine Avganistan, tako i usled geopolitičkih pozicija drugih velikih sila u regionu); Sovjeta (koji su otišli u „sumraku postojanja“ Sovjetskog Saveza) i na kraju Amerikanaca.
Bili bismo krajnje neobjektivni, ukoliko bismo ustvrdili da etničke zajednice i društvo u Avganistanu nisu sposobni da očuvaju sopstveni suverenitet, pred različitim interesima velikih sila.
Svakako, stanovništvo Avganistana izuzetno je ponosno na sopstveni integritet, te odano svojim, sada već drevnim duhovno-identitetskim i političkim tradicijima, koje u sebi sadrže snažnu crtu „otpornosti“ prema inostranim uticajima na ustrojstvo i koncept integriteta ove zemlje i njenog društva.
Međutim, sposobnost i kapacitet avganistanskog društva da očuva svoju političku slobodu, prirodno, nisu bili bez ograničenja. Kada govorimo o objektivnosti, takođe, bili bismo, čak i maliciozni, ukoliko bismo podržali tvrdnje da američka okupacija Avganistana nije uticala na određene progresivne procese u ovoj zemlji, nakon anahronog pustošenja, koje je izazvao talibanski režim na kraju prethodnog stoleća.
Uostalom, izostanak masovnog „izliva radosti“ i slavlja kod avganistanskog stanovništva, zbog povratka talibana na vlast, predstavljaju snažnu potvrdu ove teze, jednako kao i očajnički pokušaji desetina hiljada ljudi da, u samo prethodnih pet dana, napuste Avganistan (pri čemu su moralni profili SAD i njenih saveznika doživotno ostali ukaljani, nakon potresnih scena sa kabulskih ulica i na aerodromu glavnog grada ove unesrećene države).
(nastaviće se)
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde.
Autor: Ognjen Karanović
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Preuzmite android aplikaciju.
