Očekivanje američke politike da će kompleksno zamišljena konstrukcija novog modela države, zasnovane na simbioziplemenske organizacije društva, oplemenjenog islamskim dogmama, sa presudnim uticajem tumačanja tih religijskih principa od strane verskih vlasti u svakodnevnom životu stanovnika ove zemlje; zatim brojnih tradicija lokalnih etničkih zajednica; te objedinjujućeg autoriteta demokratski izabranih centralnih vlasti sa sedištem u Kabulu, „osvojiti“ većinsku podršku kod građana Avganistana (i to samo zbog „vrednosne snage“ tog „novog modela države“), pokazalo se, kao zastrašujuća iluzija „zapadnocentričnog pogleda“ na savremeni svet.
Neko je pomislio da je moguće oživeti „slike“ progresivnih zajednica iz Kabula i drugih, većih urbanih centara u Avganistanu, iz vremena pre početka „večnog rata“ sedamdesetih godina prethodnog stoleća.
Poznati su prizori te popularne kulture, kao i informacije o „zapadnoj kulturi života“ u Avganistanu do 1973. ili, čak 1996. godine, otelotvorenih i u „stilovima odevanja“, slobodama koje su uživale avganistanske žene, jednom rečju, o prizorima poznatog modela svesti „konzumenata potrošačkog društva“, a koje ovih dana dele korisnici društvenih mreža na svojim nalozima.
Međutim, zapostavlja se činjenica da je taj stil života bio prihvatljiv za svega dvadesetak procenata populacije iz urbanih područja u ovoj zemlji, a blještavost „svetlećih reklama sa Mekdonaldsovih restorana“ nije bila dovoljna da ubedi veći deo stanovništva da izmeni svoju kolektivnu svest, pa i vekovni način života.
Ustvari, vekovi su „radili“ protiv Amerikanaca. Od svih „višestolećnih regula“ u avganistanskom društvu, zapadni saveznici, predvođeni misijom SAD i NATO, odlučili su da upotrebe ustaljeni sistem korupcije i neposrednih, ličnih i rodovskih relacija, kao potrebne mehanizme, putem kojih bi bila uspostavljena neophodna veza između uvek „krhkih“ autoriteta centralnih vlasti i tribalističke organizacije društva, a sve u cilju održanja tog zamišljenog, već pominjanog, novog koncepta države u Avganistanu.
Onda kada su shvatili da je ta korupcija uzrok slabosti mreže lokalnih i regionalnih vlasti, koje su, uslovno rečeno, odane centralnoj organizaciji vlasti u Kabulu, već je bilo kasno.
Ako je i bilo entuzijazma kod širih slojeva stanovništva, nakon vojne intervencije 2001. godine i progona talibanskih militanata u narednih deset godina, da je moguć neki novi model „islamsko-demokratskog Avganistana“, uspostavljanje opisanog koncepta države, uz pomoć sveprisutne korupcije, kod najodgovornijih političkih i vojnih subjekata administracije Karzaija i Ganija, „poništio je“ taj entuzijazam kod većine naroda.
Pomenuti procesi naveli su jedan deo Avganistanaca da spas od siromaštva i neefikasnosti državne uprave potraži kod različitih opozicionih, često militantnih grupacija, drugi deo priklonio se samim talibanima, a najveći deo stanovništva „potonuo je“ u duhovnoj i političkoj apatiji, uz izraženu želju, da u migracijama na „Zapad“, tu nedokučivu „sreću u životu“, potraži u izbeglištvu.
Kada je vojnoj i civilnoj misiji SAD postalo jasno da „novi Avganistan“ funkcioniše samo u oklini Bagrama (njihove vojne baze), u Kabulu, te u većim gradskim centrima, kao i na glavnim mrežama, slabašne saobraćajne infrastrukture u državi, odlučili su da putem korupcije, te neoficijalnom podrškom „tokovima kriminala“, zapravo, „podmite“ pravno-politički sistem i njegove „kadrove“, kako bi ovi „kadrovi“ u tom „implementiranju novog sveta na terenu“, bili što efikasniji.
Primeri neefikasnosti tog koruptivnog sistema, razvijanog pod američkim vođstvom, „do očiju“ svetske javnosti, „isplivavali su“ godinama.
Svojevrsnu, „javnu tajnu“, predstavljala je činjenica da izbor guvernera za pojedine provincije, „centralnu vladu“, a zapravo američke poreske obveznike, „košta“, najmanje 100 hiljada dolara!
Dakle, neki lokalni plemenski starešina ili visoki oficir avganistanskih oružanih ili bezbednosnih snaga, odlučivao bi se da preuzme krucijalni položaj vojno-političkog predstavnika centralnih vlasti u provinciji, samo pod uslovom da to „preuzimanje“ opasne i odgovorne funkcije „debelo naplati u američkim dolarima“ ili putem dobijanja, čak i formalne „dozvole“ da može, da se u toku svog mandata, neometano bavi različitim „sumnjivim poslovima“.
Naravno, pomenute „transakcije“ imale su i „suprotan smer“, između „centralne vlade i lokalnih gospodara mira i rata“.
Uskoro, nakon početka „mandata“, usledili bi zahtevi za „dodatnim sredstvima“, kako bi u konkretnoj sredini, mogao da bude uspostavljen, kakav-takav, sistem u organizaciji vlasti, koji bi bio „lojalan“ vladi u Kabulu.
Umesto za angažovanje ljudskih resursa, opremanje snaga bezbednosti, državne uprave ili pravosuđa, data, enormna sredstva, bila bi utrošena u daljim „koruptivnim radnjama“ (pružanje mita ili trgovina sa lokalnim talibanskim grupacijama, poslovi u „sivoj zoni“, itd.) i, naravno, na „raskalašan“ ili „lagodan“ život provincijskih guvernera i njihovih „kružoka“.
Sećamo se svi prizora skupocenog kiča iz raskošnih palata lokalnih guvernera, koji su javnosti postali dostupni, nakon „talibanskog juriša“ na avganistanske provincije, pre samo mesec dana.
Takođe, frapantan je primer „trgovine“ guvernera provincije Herat (od pre koje godine), koji je predstavnicima avganistanske vlade i američke misije obećao lojalnost i spremnost da angažuje 50 hiljada vojnika, u „zamenu“ za hiljadu dolara „po glavi borca“, koji su mu, navodno, bili potrebni, kako bi bio održan zakoniti red u ovoj provinciji.
Od obećanih 50 hiljada, guverner je angažovao svega stotinjak boraca iz redova lokalne milicije, dok je ostatak novca, verovatno zadržao za sebe.
Veoma brzo, Herat je predat u „ruke“ talibana i jedino je ostalo pitanje, koji „iznos“ je za datu transakciju, ovaj lucidni guverner tražio i dobio od sadašnjih gospodara Avganistana?!
I, naravno, nije bio „usamljen“ u ovakvim poslovima lokalnih i regionalnih vlasti. Zato su naivno izgledala uveravanja predsednika SAD, Džo Bajdena (izrečena nekoliko dana, pa i sati pre pada Kabula pod talibansku vlast), da „postoji 300 hiljada dobro opremljenih i obučenih boraca avganistanskih oružanih snaga“, koji Kabul i ostatak „slobodnog Avganistana“, mogu da brane sve do oktobra ove godine, pa i duže.
Naravno, Bajden je znao da je to „vojska duhova“, slična onoj, kojom su raspolagale vlasti Južnog Vijetnama, kada su se Amerikanci povukli iz Sajgona, 1975. godine.
„Stanje na papirima, svakako, nije odgovaralo stanju na terenu“, a procene troškova dvadesetogodišnjeg američkog prisustva u Avganistanu, koji su do ove godine iznosili i dve hiljade milijardi dolara (što pojedini analitičari u svetu osporavaju), možda su bili i enormniji.
Sve su to bili uzroci, koji su uslovili početak pregovora između vlade Avganistana i SAD, sa jedne strane i talibana, sa druge strane, koji će od 2015. godine pokrenuti „lanac događaja“, koji je na kraju, „Emirat ponovo doveo u Kabul“.
Međutim, nije Bajden doživeo poraz, koji sada grčevito pokušava da „opravda“. Bez obzira na način putem kojeg se trudi da „objasni“ bezglavo povlačenje Amerikanaca i strahotni beg desetina hiljada Avganistanaca „preko“ aerodroma u Kabulu, SAD doživele su poraz!
( nastaviće se )
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde.
Autor: Ognjen Karanović
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Preuzmite android aplikaciju.
