О историјском континуу српског етницитета говори и факт да су Срби, поред Хрвата једини јужнословенски народ који је на Балкану задржао своје старословенско племенско име о чијој етимологији и генези постоји доста спорних или хипотетичких теорија.
У средњовековним ромејским рукописима Срби се помињу као Σέρβιοι, Σέρβλοι, а у старим српским списима као srъbiъ, srъblъ. Облик sъrbъ се доводи у везу са руским термином „пасерб“ (посинак) или у украјинском језику прісербіті (придружити се, прикључити се), затим латинским sero, „састављати“ и грчким ειρω „низати“, итд. Дакле, у самом називу народа препознајемо јасан индоевропски корен и европско порекло етницитета.
Срби, као словенски народ сачували су кроз свој језик, обредну праксу, веровања и фолклор многе представе о свету из старе постојбине.
Ширина тих представа, њихова функција и значење могу се утврђивати одговарајућим поређењима са културним наслеђем других словенских народа. У исто време, Срби су балкански народ, који вековима живи заједно или у додиру са другим балканским, несловенским народима.
Из тог заједништва или контаката створен је један препознатљив балкански модел света који је, нажалост, под утицајем политичких прилика у претходна два века, а посебно у последњим деценијама и у складу са сензационалистички инструисаним пословним политикама најутицајнијих светских медија добио чак и пежоративну конотацију у западноевропском и атлантско-америчком културолошком кругу земаља и народа.
У средњем веку, са богатим етнолошким прасловенским наслеђем српски етнос се развија у ромејском, од XI столећа и Велике шизме, претежно источно-православном културолошком обрасцу.
Међутим, српске средњовековне државе, њихове политичке елите, династије и широки слојеви друштва, већ од раног средњег века развијају посебне интеракцијске релације са западнохришћанским, римско-католичким политичким заједницама и спецификумима тог културолошко-духовног обрасца које су оне баштиниле, како рекосмо, посебно од Велике шизме 1054. године.
Није само Стефан Првовенчани био супруг западних, католичких принцеза и краљица. Све до Стефана Дечанског, тј. до прве половине XIV века, српски монарси из династије Немањић женили су се често са припадницама западноевропских, римокатоличких династија или велмошких породица. У борби за државну самосталност и у политичким питањима Србија се углавном ослањала на западноевропске силе или суседе, попут Угарске или латинских држава на Балкану после Четвртог крсташког рата 1204. године, а на штету државних, политичких и посебно територијалних интереса древног Ромејског царства под чијим културолошким и духовним оквирима и са његовим немерљивим историјским наслеђем српска држава је и настала, па и даље се развијала.
На тај начин настало је историјско стање са тенденцијом даљег повесног развитка у смислу постојања српског етничког колективита у оквирима хришћанско-православног конфесионално-духовног и културолошког обрасца, наравно са особеностима сопствене етнолошке традиције и државне и црквене самосталности, са једне стране и снажних привредних, политичких, а путем њих и културних веза Србије и српства са западноевропским државама и њиховим духовно-културолошким наслеђем, са друге стране.
Све до пропасти средњовековне државности ова два обрасца у развоју српског етноса међусобно су се релативно хармонично допуњавала.
На пример, у политичком погледу Србија се често ослањала на подршку Угарске, Свете столице, латинских држава на Балкану, а истовремено је приљежно бранила православно-ромејски карактер своје државне самосталности. У духовном погледу, конкретно у уметности и култури, опет у православно-ромејском окружју и на датој платформи очувано је источно, хеленско-ромејско наслеђе и образац, а они су приметни и у архитектури, књижевности, музици, фрескосликарству, итд.
Међутим, у поменутим оквирима профила српског етничког колективитета незаобилазан сегмент чини и баштина западноевропске римско-католичке културе и то у свим сферама духовности које смо набројали. Архитектонски уметнички израз Манастира Манасије, на пример, задужбине деспота Стефана Лазаревића или Високих Дечана, задужбине Стефана Уроша III, по којој је владар и добио име Дечански представљају еклатантне примере ренесансе и ране ренесансе са примесама романичких уметничких стилова који су смерно уграђени у архитектонско-уметничка решења тзв. византијске и моравске градитељске школе изразито православног, ромејско-српског културолошког обрасца.
Закључак о европском карактеру српског духовног, културног и политичког бића, макар у историјском развоју апсолутно је неспоран.
Пред налетом Османлија ускоро је прекинут и државноправни развитак Србије, а духовно-културолошки развој српског етноса доспео је у стање перманентне стагнације све до XVIIII века. У поменутом столећу долази до буђења српске националне свести, поново засноване на историјском, источно-православном, ромејском културном наслеђу, али у оквирима и под утицајем модерних западно-просветитељских, барокних, класицистичких, а потом и романтичарских тенденција у духовном, привредном и политичком развитку европске цивилизације и то на просторима који су тада улазили у састав туђинске Хабзбуршке монархије, одакле су делатностима торжественика и угледног серкла привредне и интелектуалне елите српства наведени егзистенцијални обрасци просто пресађени у модерну грађанску и тек ослобођену Србију XIX века.
Велике силе одувек су имале важну улогу у развоју малопре поменутих духовно-политичких сегмената српског етноса.
Сукоб интереса западних сила са тежњама Источног васељенског царства (ромејског) преламао се управо на простору на коме је живео и живи српски народ.
Тај сукоб, настао још у античком и поготово постантичком периоду, кроз различите фазе трајао је све до пропасти Ромејског царства, али не од стране римокатоличког Запада (који је својим политичким акцијама макар допринео трагичном крају Ромеје), већ пред налетом освајачког замаха источњачких османлијских Турака или конкретно падом Цариграда, тог Другог Рима 1453. године. Након пропасти православне Ромеје, „пламен источне, а васељенске духовности и културе“ преузело је велико Руско царство, чија се престоница и данас гордо и заслужено поноси титулом Трећег Рима.
Тај примат и наслеђе, условно речено источноевропског, блискоисточног, балканског, ромејско-православног, а од пада Цариграда, заправо руског утицаја на геополитичка и културолошка кретања у светским цивилизацијама одувек је представљало камен спотицања у тежњама Запада према реализацији сличних геостратешких интереса на овим просторима.
Нестанком Ромеје и успоном Русије, принципијелни анимозитет западне културе и политичке моћи према „источним православним духовним вредностима“ и политичким аспирацијама у току наредних векова само је пролазио кроз различите облике, али у интензитету активности ретко је слабио.
Бреме османлијске окупације над српским народом и столећа притисака монголско-татарске освајачке политике у Русији, привредни и политички потенцијал ових земаља и народа у знатној мери је довео у стање стагнације и назадовања, док су у исто време западноевропска друштва, експанзијом у техничко-технолошким иновацијама, индустријским револуцијама и посебно географским открићима, као и колонизацијом најширих пространстава неколико ваневропских континената, социјално-економски мозаик, политичку и војну премоћ својих популација и држава унапредили до неслућених висина.
Међутим, страх од Истока и тежња да овладају природним, привредним и геостратешким ресурсима који су се од XV века налазили под управом Османлија определили су западноевропска друштва да у борби за тим вредним пленом у потпуности потисну и маргинализују интересе Русије, а посебно појединачне интересе, махом православних балканских народа, осим када би ти „микро-интереси били“ били компатибилни са привредним, политичким и територијалним аспирацијама западних сила.
Заправо, у тој констелацији снага балкански народи и њихови интереси били су углавном злоупотребљавани.
У борби за преузимањем поседа онемоћалог и дефанзивног Османлијског царства у југоисточној Европи, односно на Балкану у току XVIII и XIX века и позиционирања поменутог простора у сферу територијалних домена западних сила оне су се суочиле са својеврсним отпором православно-ромејског духовног и историјског наслеђа народа који је ту живео хиљадама година.
У првом реду, манифестација тог отпора је можда била највидљивија у одбрани интереса српског националног ризорђемента, помогнутог од стране руске империјалне политике отелотворене у њиховим тежњама према изласку државе Романових на „топла мора“, тј. у басен Средоземља.
(наставиће се)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Nezapaženi dogovor Saudijske Arabije i Izraela
Преузмите андроид апликацију.
