Почетна > Блог
Блог Свет

Огњен Карановић: Незапажени договор Саудијске Арабије и Израела

Несумњиво, од почетка руско-украјинског рата, са више и чешће са мање успеха, амерички председник Џо Бајден ревносно покушава да оформи једну глобалну асоцијацију земаља политичког Запада са „клијентским државама диљем планетарних меридијана“, те да такав конгломерат „скројених“ геополитичких интереса званичног Вашингтона постави у јединствени светски фронт против Русије и Путина.
Фото: Градске инфо

Посебан значај у описаној асоцијацији имају земље Источног Медитерана и Блиског истока, а прави драгуљ у круни такве асоцијације представљала би Краљевина Саудијска Арабија. Још у току посете председника Сједињених Америчких Држава Џоа Бајдена Саудијској Арабији у јулу ове године пажња геополитичких анализа и свакако медијских кућа била је заокупљена различитим контроверзама које су пратиле ову турнеју шефа Беле куће.

Наиме, турбулентни односи између наследника саудијског престола Мохамеда Бин Салмана и Џоа Бајдена, те неславан подухват америчког председника у вези са покушајима званичног Вашингтона да приволи земље ОПЕК да повећају производњу нафте са тадашњих 9 милиона на 16 милиона барела дневно поседовали су снажнији „сензационалистички печат“ за медије са свих светских меридијана, али (макар и „на први поглед“) и политичке кругове великих светских и регионалних сила.

У датом контексту, резултат Бајденове посете Ријаду, која је оцењена као релативно неуспешна (ОПЕК је повећао производњу на 13 милиона барела, а цена руске нафте на тај начин није била превише ослабљена) или, чак потпуно неуспешна отворио је питање даљих односа између Салмана и америчког председника, али је утврдио и крајње неизвесну позицију Саудијске Арабије у односу на руско-украјински рат, чиме је „америчка глобална асоцијација“ остављена без најснажнијег ослонца на Блиском истоку.

Запањујуће, док су геополитички центри и њихови медији анализирали разне аспекте „скромног Бајденовог похода на Џеду и Ријад“, некако „испод радара“ остало је интересовање за могућу или извесну имплементацију Споразума о суверенитету над црвеноморским острвима Тираном и Санафиром из 2016. године.

Наиме, ова два острва налазе се практично на „вратима Акабског залива“ (источно од популарног синајског летовалишта Шарм ел Шејк) и представљају стратешку тачку пролаза за сву поморску комуникацију Израела преко Индијског океана са целим светом, али и геостратешки ослонац „надзора“ на Суецким каналом. Оба острва налазила су се под суверенитетом Саудијске Арабије до 1950. године, када је Ријад (у страху од израелске окупације) контролу над њима препустио Египту. Израел је први пут окупирао Тиран и Санафир 1956. године, али је контролу над острвима вратио у надлежност Египта свега четири месеца након њиховог запоседања. После блокаде поморске трговине и комуникације са Израелом путем Акабског залива 1967. године избио је Шестодневни рат када је Египат доживео пораз.

Под суверенитет Египта острва (заједно са половином синајског полуострва) поново су враћена у априлу 1982. године, односно три године након потписивања мировног споразума између две сукобљене државе, чиме је и окончана израелска окупација. Према одредбама наведеног споразума било која египатска активност политичког и војног карактера на спорним острвима (што посебно подразумева изазове у вези са детерминисањем политичког суверенитета над њима) требало је претходно да добије сагласност Државе Израел. Већ поменути Споразум из 2016. године о повратку суверенитета Краљевине Саудијске Арабије над острвима Тиран и Санафир захтевао је сагласност и Израела.

Након што су Ријад и Каиро ратификовали поменути споразум 2017. године покренут је „висок степен интензитета дипломатских активности“ између Израела и Саудијске Арабије, како би званични Тел Авив пружио своју сагласност на Споразум из 2016. године.

На овом примеру откривамо увек тајновите „коридоре блискости и удаљености“ интереса Ријада и Тел Авива чије се релације рефлектују на прилике у комплетном средоземном басену, а свакако и на Блиском истоку. Уосталом, поред разних неспоразума, пре свих због нерешеног статуса Палестине, већ деценијама постоји један важан фактор који „греје срца“ врхова високе политике у Саудијској Арабији и Израелу. Наравно, говоримо о њиховом заједничком непријатељу – Ирану, који је данас архипротивник династије Сауд и то много више него што је то икад био Израелу.

У јеку пандемије вируса короне 2020. године постојали су сигнали да би Израел могао да пружи коначну подршку споразуму, а пре неколико недеља та сагласност је и стигла из вишегодишње политички турбулентног званичног Тел Авива. У складу са Споразумом из 1979. године острва су демилитаризована, а према одредбама Споразума из 2016. године, својеврсни „имплементациони надзор“ над спорном територијом извршава војна мисија САД, чији ће мандат бити окончан до 31. децембра ове године.

Међутим, према мишљењима појединих израелских званичника споразум неће бити спроведен до краја децембра ове године и то због изражених резерви египатске стране. Израел тврди да Египат одлаже имплементацију споразума због отворених билатералних питања између званичних Каира и Вашингтона.

Уз изговоре да то чини због незавидног статуса људских права у Египту, Бајден је два пута блокирао 10% вредности донације војне помоћи од приближно 1,3 милијарде долара, коју САД на годишњем нивоу достављају званичном Каиру. Раније ове године, демократски сенатор Патрик Лихи блокирао је помоћ Египту у вредности од 75 милиона долара. Све то указује да је громогласно најављена имплементација споразума о острвима и то уз сагласност Израела сада добрано угрожена.

Ипак, пре неколико дана египатске оружане снаге и ратна морнарица преузеле су команду над снагама Арабијске коалиције (Здружене снаге), која од 2015. године, под вођством Саудијске Арабије води рат против Ирану наклоњених јеменских Хута.

Египатске снаге најавиле су своје ангажовање у рату „против тероризма“ у Аденском заливу код пролаза Баб ел Мандеб, што је изазвало и снажно негодовање код Хута. На описани начин Египат се упустио у веома ризичан контакт са израелским интересима у Црвеном мору, посебно из разлога што је јеврејска држава преузела контролу над Баб ел Мандебом, практично „вратима“ у Црвено море, која раздвајају Арабију од афричког копна.

Дакле, ни Саудијска Арабија не изражава противљење недавној одлуци Египта да на Тирану и Санафиру сагради нове техничко-логистичке објекте са модерном опремом за надзор пловидбе у Акабском заливу. Напротив, Саудијци су свакако позвали Египат да се придружи Здруженим снагама у рату у Јемену, што нам указује да одлука Египта да успори имплементацију Споразума из 2016. године не представаља суштинско нарушавање циљева и интереса Ријада у региону.

Саудијце много више брине снажан утицај Израела у Еритреји. Међутим, у околностима заједничких интереса са САД у вези са сузбијањем иранског утицаја у Јемену, све „заинтересоване стране“ Споразума из 2016. године имају интерес да међусобне разлике тренутно маргинализују.

Разуме се под протекторским утицајем САД. Свакако, индикативно је што Саудијска Арабија наставља да развија блиске односе са Русијом, што би исто могло да указује на мотиве одлуке Египта да успори имплементацију Споразума из 2016. године. Нисмо у прилици да се отмемо утиску да су и САД вероватно заинтересоване да обесхрабре могућност да Саудијци коначно врате контролу над Тираном и Санафиром, а то би представљало пуну реализацију Споразума из 2016. године.

Уколико би био имплементиран, Споразум би представљао најзначајније спољнополитичко достигнуће САД у региону и то од споразума о нормализацији из 2020. године, који су успоставили комуникацију израелске дипломатије са одређеним арапским државама, као што су Мароко, Уједињени Арапски Емирати и Бахреин. Како сада прилике „изгледају“, Салману је Путин ипак ближи, а и не заборавља Бајденов ламент над случајем Кашоги!


Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС

 

Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.

 

Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:

Ognjen Karanović: Evropa u 2023. godini

Преузмите андроид апликацију.