Nesumnjivo, od početka rusko-ukrajinskog rata, sa više i češće sa manje uspeha, američki predsednik Džo Bajden revnosno pokušava da oformi jednu globalnu asocijaciju zemalja političkog Zapada sa „klijentskim državama diljem planetarnih meridijana“, te da takav konglomerat „skrojenih“ geopolitičkih interesa zvaničnog Vašingtona postavi u jedinstveni svetski front protiv Rusije i Putina.
Poseban značaj u opisanoj asocijaciji imaju zemlje Istočnog Mediterana i Bliskog istoka, a pravi dragulj u kruni takve asocijacije predstavljala bi Kraljevina Saudijska Arabija. Još u toku posete predsednika Sjedinjenih Američkih Država Džoa Bajdena Saudijskoj Arabiji u julu ove godine pažnja geopolitičkih analiza i svakako medijskih kuća bila je zaokupljena različitim kontroverzama koje su pratile ovu turneju šefa Bele kuće.
Naime, turbulentni odnosi između naslednika saudijskog prestola Mohameda Bin Salmana i Džoa Bajdena, te neslavan poduhvat američkog predsednika u vezi sa pokušajima zvaničnog Vašingtona da privoli zemlje OPEK da povećaju proizvodnju nafte sa tadašnjih 9 miliona na 16 miliona barela dnevno posedovali su snažniji „senzacionalistički pečat“ za medije sa svih svetskih meridijana, ali (makar i „na prvi pogled“) i političke krugove velikih svetskih i regionalnih sila.
U datom kontekstu, rezultat Bajdenove posete Rijadu, koja je ocenjena kao relativno neuspešna (OPEK je povećao proizvodnju na 13 miliona barela, a cena ruske nafte na taj način nije bila previše oslabljena) ili, čak potpuno neuspešna otvorio je pitanje daljih odnosa između Salmana i američkog predsednika, ali je utvrdio i krajnje neizvesnu poziciju Saudijske Arabije u odnosu na rusko-ukrajinski rat, čime je „američka globalna asocijacija“ ostavljena bez najsnažnijeg oslonca na Bliskom istoku.
Zapanjujuće, dok su geopolitički centri i njihovi mediji analizirali razne aspekte „skromnog Bajdenovog pohoda na Džedu i Rijad“, nekako „ispod radara“ ostalo je interesovanje za moguću ili izvesnu implementaciju Sporazuma o suverenitetu nad crvenomorskim ostrvima Tiranom i Sanafirom iz 2016. godine.
Naime, ova dva ostrva nalaze se praktično na „vratima Akabskog zaliva“ (istočno od popularnog sinajskog letovališta Šarm el Šejk) i predstavljaju stratešku tačku prolaza za svu pomorsku komunikaciju Izraela preko Indijskog okeana sa celim svetom, ali i geostrateški oslonac „nadzora“ na Sueckim kanalom. Oba ostrva nalazila su se pod suverenitetom Saudijske Arabije do 1950. godine, kada je Rijad (u strahu od izraelske okupacije) kontrolu nad njima prepustio Egiptu. Izrael je prvi put okupirao Tiran i Sanafir 1956. godine, ali je kontrolu nad ostrvima vratio u nadležnost Egipta svega četiri meseca nakon njihovog zaposedanja. Posle blokade pomorske trgovine i komunikacije sa Izraelom putem Akabskog zaliva 1967. godine izbio je Šestodnevni rat kada je Egipat doživeo poraz.
Pod suverenitet Egipta ostrva (zajedno sa polovinom sinajskog poluostrva) ponovo su vraćena u aprilu 1982. godine, odnosno tri godine nakon potpisivanja mirovnog sporazuma između dve sukobljene države, čime je i okončana izraelska okupacija. Prema odredbama navedenog sporazuma bilo koja egipatska aktivnost političkog i vojnog karaktera na spornim ostrvima (što posebno podrazumeva izazove u vezi sa determinisanjem političkog suvereniteta nad njima) trebalo je prethodno da dobije saglasnost Države Izrael. Već pomenuti Sporazum iz 2016. godine o povratku suvereniteta Kraljevine Saudijske Arabije nad ostrvima Tiran i Sanafir zahtevao je saglasnost i Izraela.
Nakon što su Rijad i Kairo ratifikovali pomenuti sporazum 2017. godine pokrenut je „visok stepen intenziteta diplomatskih aktivnosti“ između Izraela i Saudijske Arabije, kako bi zvanični Tel Aviv pružio svoju saglasnost na Sporazum iz 2016. godine.
Na ovom primeru otkrivamo uvek tajnovite „koridore bliskosti i udaljenosti“ interesa Rijada i Tel Aviva čije se relacije reflektuju na prilike u kompletnom sredozemnom basenu, a svakako i na Bliskom istoku. Uostalom, pored raznih nesporazuma, pre svih zbog nerešenog statusa Palestine, već decenijama postoji jedan važan faktor koji „greje srca“ vrhova visoke politike u Saudijskoj Arabiji i Izraelu. Naravno, govorimo o njihovom zajedničkom neprijatelju – Iranu, koji je danas arhiprotivnik dinastije Saud i to mnogo više nego što je to ikad bio Izraelu.
U jeku pandemije virusa korone 2020. godine postojali su signali da bi Izrael mogao da pruži konačnu podršku sporazumu, a pre nekoliko nedelja ta saglasnost je i stigla iz višegodišnje politički turbulentnog zvaničnog Tel Aviva. U skladu sa Sporazumom iz 1979. godine ostrva su demilitarizovana, a prema odredbama Sporazuma iz 2016. godine, svojevrsni „implementacioni nadzor“ nad spornom teritorijom izvršava vojna misija SAD, čiji će mandat biti okončan do 31. decembra ove godine.
Međutim, prema mišljenjima pojedinih izraelskih zvaničnika sporazum neće biti sproveden do kraja decembra ove godine i to zbog izraženih rezervi egipatske strane. Izrael tvrdi da Egipat odlaže implementaciju sporazuma zbog otvorenih bilateralnih pitanja između zvaničnih Kaira i Vašingtona.
Uz izgovore da to čini zbog nezavidnog statusa ljudskih prava u Egiptu, Bajden je dva puta blokirao 10% vrednosti donacije vojne pomoći od približno 1,3 milijarde dolara, koju SAD na godišnjem nivou dostavljaju zvaničnom Kairu. Ranije ove godine, demokratski senator Patrik Lihi blokirao je pomoć Egiptu u vrednosti od 75 miliona dolara. Sve to ukazuje da je gromoglasno najavljena implementacija sporazuma o ostrvima i to uz saglasnost Izraela sada dobrano ugrožena.
Ipak, pre nekoliko dana egipatske oružane snage i ratna mornarica preuzele su komandu nad snagama Arabijske koalicije (Združene snage), koja od 2015. godine, pod vođstvom Saudijske Arabije vodi rat protiv Iranu naklonjenih jemenskih Huta.
Egipatske snage najavile su svoje angažovanje u ratu „protiv terorizma“ u Adenskom zalivu kod prolaza Bab el Mandeb, što je izazvalo i snažno negodovanje kod Huta. Na opisani način Egipat se upustio u veoma rizičan kontakt sa izraelskim interesima u Crvenom moru, posebno iz razloga što je jevrejska država preuzela kontrolu nad Bab el Mandebom, praktično „vratima“ u Crveno more, koja razdvajaju Arabiju od afričkog kopna.
Dakle, ni Saudijska Arabija ne izražava protivljenje nedavnoj odluci Egipta da na Tiranu i Sanafiru sagradi nove tehničko-logističke objekte sa modernom opremom za nadzor plovidbe u Akabskom zalivu. Naprotiv, Saudijci su svakako pozvali Egipat da se pridruži Združenim snagama u ratu u Jemenu, što nam ukazuje da odluka Egipta da uspori implementaciju Sporazuma iz 2016. godine ne predstavalja suštinsko narušavanje ciljeva i interesa Rijada u regionu.
Saudijce mnogo više brine snažan uticaj Izraela u Eritreji. Međutim, u okolnostima zajedničkih interesa sa SAD u vezi sa suzbijanjem iranskog uticaja u Jemenu, sve „zainteresovane strane“ Sporazuma iz 2016. godine imaju interes da međusobne razlike trenutno marginalizuju.
Razume se pod protektorskim uticajem SAD. Svakako, indikativno je što Saudijska Arabija nastavlja da razvija bliske odnose sa Rusijom, što bi isto moglo da ukazuje na motive odluke Egipta da uspori implementaciju Sporazuma iz 2016. godine. Nismo u prilici da se otmemo utisku da su i SAD verovatno zainteresovane da obeshrabre mogućnost da Saudijci konačno vrate kontrolu nad Tiranom i Sanafirom, a to bi predstavljalo punu realizaciju Sporazuma iz 2016. godine.
Ukoliko bi bio implementiran, Sporazum bi predstavljao najznačajnije spoljnopolitičko dostignuće SAD u regionu i to od sporazuma o normalizaciji iz 2020. godine, koji su uspostavili komunikaciju izraelske diplomatije sa određenim arapskim državama, kao što su Maroko, Ujedinjeni Arapski Emirati i Bahrein. Kako sada prilike „izgledaju“, Salmanu je Putin ipak bliži, a i ne zaboravlja Bajdenov lament nad slučajem Kašogi!
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
