Strahovito kompleksno i za mnoge u savremenom svetu, nerešivo pitanje statusa južne srpske pokrajine, od 2012. godine, ponovo je „postavljeno“ pred „kreatore“ tzv. nezavisnosti lažne države na Kosovu i Metohiji, čime je taj rezultat nečasne geopolitičke trgovine i agresije „velikih i moćnih“, izgubio svoju „auru ultimativnosti“.
Kada su politički i geopolitički pokrovitelji „niskih strasti“ velikoalbanskog šovinizma na Balkanu, veoma samouvereno, tom istom, prilično zatečenom savremenom svetu, saopštili, da nakon jednostrano proglašene tzv. nezavisnosti, još takozvanijeg Kosova, 2008. godine, „niko ne bi trebalo ni da pomišlja da taj čin nije konačan“, pojavila se državnička strategija i politika administracije predsednika Srbije, Aleksandra Vučića i njega lično, o čemu smo više reči posvetili u prethodnom delu ove teme.
U protekloj, gotovo celoj deceniji, pokrovitelji lažne države sa „političkog Zapada“ ostali su u značajnoj meri nesvesni da je data politika predsednika Vučića, taj „konačni rezultat volje pojedinih velikih sila“ u vezi sa političkim stanjima i procesima na Kosmetu, zapravo „zaobišla“ i na „otvorena vrata“, pitanje Kosova i Metohije, „vratila na pregovarački sto“.
Za samo pola decenije, rezultat te strateške politike Srbije prema svojoj južnoj pokrajini ogleda se i u činjenici da je 18 zemalja povuklo priznanja lažne države, dok je još najmanje 10 zemalja-članica Ujedinjenih nacija spremno da sledi ovaj primer.
Umesto da priznaju počinjeni greh nad jednom suverenom državom, velike sile sa „političkog Zapada“, nastavile su da opstojavaju u svojim „okoštalim pozicijama“.
Uostalom, velike sile nikada ni ne priznaju da su počinile neku grešku, ali se uvek trude da u greškama pronađu i pouke. Čini nam se da ova platforma razumevanja svesti velikih sila i nije u velikoj meri primenjiva na Kosmetu.
Takođe, odavno smo stekli utisak da je južna srpska pokrajina mesto, gde je „politički Zapad“ uistinu izgubio, uvek visokocenjenu „kolektivnu pamet“.
Svest srpskog državnog vrha o iluzornosti očekivanja da velike sile povuku svoju odluku o priznanju političko-pravnog i vojnog nasilja, kao i čina agresije na Kosmetu, a koji je u konačnici i upotrebljen, kako bi bila stvorena monstruozna karikatura od države sa navodnim sedištem u Prištini, oplemenjena je i stavljena u progresivnu funkciju, generisanjem novog regionalnog i geopolitičkog „strateškog zamaha“, otelotvorenog u inicijativi „Otvoreni Balkan“.
Kada je Evropska unija zemljama na zapadnom Balkanu jasno stavila do znanja, da u dogledno vreme, bez obzira na njihov evrointegracijski „strateški pravac“, ne mogu da očekuju sticanje punopravnog članstva u ovoj nadnacionalnoj „porodici evropskih naroda“, predsednik Srbije, Aleksandar Vučić pokrenuo je inicijativu „Otvoreni Balkan“.
Navedena inicijativa, trebalo bi da omogući implementiranje svih vrednosti, principa i normativa Evropske unije u onim zemljama na Balkanu (kao i u njihovim međusobnim odnosima), koje iz objektivnih ili subjektivnih razloga još nisu postale punopravne članice Evropske unije.
Sa druge strane, „breme tzv. nezavisnosti Kosmeta“, postalo je veliko opterećenje i za političku stabilnost Albanije, a još više i Severne Makedonije, te je formiranje ove „male evro-balkanske unije“ postalo imperativ za strategiju „izolacije kosmetskog pitanja“.
Naime, u svetlu „briselskog zamora od politike proširenja granica Evropske unije na zapadnom Balkanu“ i u situaciji kada Albanija i Severna Makedonija, zbog preuzetih obaveza prema svojim „zapadnim saveznicima“, ali i iz obzira prema albanskom pitanju na Kosmetu i u Povardarju, nisu u stanju da povuku vandalska priznanja tzv. nezavisnosti privremenih prištinskih institucija, a svakako, suočeni i sa čvrstim i nepromenljivim stavom države Srbije u odnosu na južnu srpsku pokrajinu, minimum zajedničkih interesa ove tri zemlje pronađen je u strateškoj politici „izolovanja kosmetskog pitanja“, kada već „politički Zapad ne dozvoljava“ pronalaženje nekog drugog, možda i funkcionalnijeg, ali i kreativnijeg rešenja za ovaj višedecenijski problem.
Jednostavno, formiranjem zajedničkog tržišta, usklađivanjem propisa iz domena javnih finansija, politikom ukidanja suvišnih graničnih barijera između ove tri države, sa perspektivom stvaranja jedinstvenog carinskog i ekonomskog prostora, pitanje tzv. „državnosti“ Kosova i Metohije postalo bi potpuno besmisleno.
Takođe, bilo bi zaustavljeno i neprekidno generisanje akutnih političkih i bezbednosnih kriza u južnoj srpskoj pokrajini, koje tradicionalno „iskazuju potencijal“ za širenjem na teritorije Severne Makedonije (što je bio slučaj 2001. godine), ali i same Albanije.
Međutim, osim deklarativne i veoma uzdržane podrške iz Brisela, jedini „jasan pozdrav“ ovoj inicijativi (kada su u pitanju velike sile) „stigao je“ iz zvaničnog Vašingtona, kako od Trampove, tako sad i od Bajdenove administracije.
Od vremena pokretanja inicijative „Otvoreni Balkan“, 2019. godine, usledio je i taj „grandiozni“ uspon Kurtijeve političke karijere, koji je prvi put bio „krunisan“ premijerskim položajem u Prištini, već nakon nekoliko meseci od postizanja pomenutog sporazuma između Srbije, Albanije i Severne Makedonije.
Nakon „uklanjanja“ Trampa iz Bele kuće, uz apsolutnu dominaciju „Samoopredeljenja“ na poslednjim vanrednim izborima za Skupštinu privremenih institucija u Prištini, Kurti je dobio i „drugu šansu“ na poziciji tzv. „premijera“.
Ne zaboravimo, prethodne godine, u Crnoj Gori, instalirana je tzv. ekspertska vlada Zdravka Krivokapića. Obe ove vlade, oštro se protive inicijativi „Otvoreni Balkan“. Interesantno, nakon potpunog poraza Zaevljeve vladajuće koalicije na, tek završenim lokalnim izborima u Severnoj Makedoniji, postavljeno je i pitanje opstanka sadašnje severnomakedonske vlade, pa i same političke karijere Zorana Zaeva.
Da li je samo kuriozitet da Aljbin Kurti nije ni ponudio ostavku na bilo koji politički položaj u južnoj srpskoj pokrajini, nakon, takođe izbornog debakla, ali njegovog „Samoopredeljenja“, na nedavno završenim lokalnim izborima na Kosovu i Metohiji? Pojednostavljeno rečeno, Kurti je još potreban!
Raspaljivanjem nacionalističkih strasti, uz terorističke akcije na severu Kosova i Metohije, Kurti je „izazvao“ Ramu, koji je bio prinuđen da, mada nevoljno, podrži Kurtijeve bezumne politikantske poteze.
Svakako, borba za prestiž između Rame i Kurtija u albanskom političkom telu, kako na Kosmetu, tako i u Albaniji, makar i za trenutak, bila je pretpostavljena interesima inicijative „Otvoreni Balkan“.
Slično potezu tzv. visokih predstavnika za Bosnu i Hercegovinu (prethodni iz Austrije, aktuelni iz Nemačke), koji su nelegalnim usvajanjem tzv. „zakona o zabrani genocida“ uspeli da „udenu klin“ u, ionako „krhke“ odnose između srpskog i bošnjačkog naroda, tako je i akcijama Aljbina Kurtija na severu Kosmeta, neko, zapravo, pokušao da „proširi dodatni jaz“ u, već postojećim, sumornim relacijama između albanskog i srpskog naroda.
Istovremeno, izvršen je pokušaj rušenja „Otvorenog Balkana“, kako još jednom ne bi bila ostvarena nasušna potreba svih balkanskih država, sadržana u maksimi „Balkan – balkanskim narodima“.
Odavno je poznato da se granice Evropske unije prostiru do onih linija, do kojih dopire nemačko tržište. U nameri da održi opisano stanje na prostorima centralne i jugoistočne Evrope, nemačka spoljna politika pokazuje poslovični nedostatak naklonosti prema idejama snažnih „regionalnih integracija“.
Sa druge strane, Sjedinjene Američke Države ne pokazuju animozitet prema navedenim integracijama. U klinču između ova dva geopolitička koncepta, a sa namerom da učestvuje u obaranju inicijative „Otvoreni Balkan“, Kurti pokušava da pronađe i svoju „treću šansu“.
(kraj)
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde.
Preuzmite android aplikaciju.
