Ukoliko želimo da na sveobuhvatan način razumemo razloge uspona i pada otvorene podrške, koju je albansko biračko telo na Kosovu i Metohiji u proteklih dve godine ukazivalo Aljbinu Kurtiju, u obavezi smo da prethodno sagledamo najvažnija pitanja, koja su uslovila „dobijanje“ izrazito suptilnog podsticaja „političkog Zapada“ (ili njegovih „delova“) za koncept urušavanja bezbednosti i mira na zapadnom Balkanu, koji uporno sprovodi tzv. kosmetski „premijer“.
Od 2012. godine, „politički Zapad“ suočio se sa jednim ozbljinim i odgovornim pristupom, sadašnjeg predsednika Srbije, Aleksandra Vučića i njegove administracije, u procesu rešavanja izuzetno kompleksnog pitanja u vezi sa položajem južne srpske pokrajine.
Koncept navedene politike, koji je sadržan u premisi da je kompromis između srpskog i albanskog naroda apsolutno moguć na temeljima zaštite i državnih interesa Republike Srbije na Kosmetu, kao i kolektivnih prava srpskog etničkog korpusa u južnoj srpskoj pokrajini, dobio je svoj „pečat“ i u okvirima međunarodnog javnog prava, kada su usvajani tzv. „briselski sporazumi“, od 2013. do 2015. godine.
Svesni da bi, svakako višedecenijska, „politika dijaloga“ između zvaničnog Beograda i privremenih prištinskih institucija „mogla da ostvari priliku“ da otvorena pitanja na Kosovu i Metohiji uredi u korist zaštite državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije, sa jedne strane, uz uvažavanje nacionalnih interesa albanskog etničkog kolektiviteta, sa druge strane, kod kreatora tzv. „kosovske nezavisnosti“ i sadašnjeg formata odnosa između država na zapadnom Balkanu, izazvala je bojazan da bi u datom procesu njihova uloga postala sasvim izlišna.
Na taj način, neposredno vojno-političko prisustvo „političkog Zapada“ u južnoj srpskoj pokrajini, takođe bi izgubilo svaki smisao.
Od tog trenutka, uz pomoć zloupotrebe nacionalističke svesti albanskih političkih elita, „uskovidosti“ i nezrelosti prištinskih političkih struktura, te anahronih „strasti“ širokih slojeva albanske političke zajednice, taj deo „političkog Zapada“ (opet na „suptilan način“), pokrenuo je mehanizam urušavanja tzv. „briselskog dijaloga“, uz krajnji cilj, koji bi sadržao potpuno blokiranje mogućnosti postizanja bilo kojeg kompromisa u južnoj srpskoj pokrajini.
Delimično pokazana fleksibilnost strateške politike Sjedinjenih Američkih Država iz vremena Trampove administracije, prema ideji postizanja kompromisa (uz očuvanje srpskih državnih i nacionalnih interesa) na Kosmetu, samo je ubrzala prethodno navedene procese urušavanja „politike dijaloga“.
Ove maliciozne namere prema miru i bezbednosti na zapadnom Balkanu i u krajnjoj liniji prema Kosmetu, produkovane su iz redova lobističkih političkih grupacija, zapravo „veterena“ spoljnopolitičke agende SAD prema Srbiji, iz doba Klintonove administracije, koji su, nakon „dolaska Bajdena u Belu kuću“, makar i delimično, ponovo „zauzeli“ odgovorne položaje u „strukturama moći“ ove svetske velesile.
Napomenimo samo, da su ti „veterani“ i njihovi „naslednici“, uglavnom „korisnici“ enormnih materijalnih sredstava, koja dobijaju iz krajnje sumnjivih fondova albanske mafijaško-političke emigracije, višedecenijski inkorporirane u poslovne zajednice „istočne obale SAD“, kao i u slične zajednice u zapadnoj Evropi.
Možda i više, nego kod navedenih „veterana“, politika „rušenja dijaloga“ iz opisanih razloga, produkovana je i od strane „zvaničnih i nezvaničnih“ političkih struktura i obaveštajno-bezbednosnih aparata iz pojedinih država Evropske unije, poput Nemačke ili Velike Britanije.
U nameri da blokiraju dijalog, ali i da suzbiju „novi zamah“ uloge Trampovih SAD u procesu rešavanja pitanja Kosmeta, svi navedeni centri moći na „političkom Zapadu“, saglasili su se sa idejom (koja je verovatno kreirana u Nemačkoj) da za date potrebe iskoriste ličnost i delovanje jednog nesistemskog, psihološki nestabilnog, nekonzistentnog i kontroverznog albanskog političara sa Kosova i Metohije.
Naravno, reč je o lideru „Samoopredeljenja“, Aljbinu Kurtiju. U svojstvu nekakvog „personalnog izraza“ sistema kontrole nad „starim političkim elitama“ Albanaca na Kosovu i Metohiji, godinama u nazad, pomenuti centri moći na „političkom Zapadu“, koristili su incidentnu prirodu ovog političara.
Kako bi prikrili svoje namere da, zapravo, žele da uklone mogućnost kompromisa na Kosovu i Metohiji, dati centri, uložili su mnogo truda da ovog nestabilnog čoveka predstave, kao kakvog „mesiju“, odnosno kao „čisto lice na političkoj sceni Kosmeta“ i to bez bremena „tamne ratno-terorističke prošlosti“ u njegovoj karijeri (što je, svakako i najveća neistina, kada je reč o političkoj prošlosti ovog čoveka).
Plasiran je „magloviti narativ“ da politika Kurtija može da „pomogne“ tzv. „Kosovu“ da se „uključi“ u red „zapadnoevropskih zemalja“, u kojima „uz vladavinu prava, istovremeno caruju demokratija i sistemi pravnih država“ (taj narativ upotrebljen je i prilikom instaliranja aktuelne, Krivokapićeve, Vlade Crne Gore).
U date svrhe, sam Kurti, olako je obećavao odlučnu borbu protiv korupcije i kriminala, obračun sa „ratnim i mafijaškim elitama“ i ono najvažnije, prekid dijaloga sa zvaničnim Beogradom.
Nesumnjivo, u prethodna dva izborna ciklusa za Skupštinu privremenih prištinskih institucija, poslednja navedena „stavka njegovog programa“, predstavljala je, možda i najvažniji „mobilišući faktor“ u albanskom političkom telu, koji je i uslovio impozantan rast podrške Kurtiju i „Samoopredeljenju“, kod albanskih birača.
U tom periodu, nesrećni Kurti, zaista je i pomislio da je on „spasilac“ albanskog naroda, i to ne samo na Kosmetu. Poverovao je da, upravo on može da postane izazov za relativno stabilnu podršku kod albanskog političkog tela, koju uživa Edi Rama u Albaniji.
Poželeo je da on „postane“ novi, a možda i prvi „svealbanski nacionalni vođa“. Da je njegova ambicija možda „ostvariva“, poverovao je kada su „zapadni centri moći“ pokrenuli, pa i dovršili „proces čišćenja“ ili uklanjanja „predstavnika starih, tzv. ratnih elita“ iz struktura albanske političke scene na Kosmetu.
Međutim, prevideo je da „sponzore“ njegove politike istinski ne zanimaju nikakve „vladavine prava“, niti „demokratski preobražaji“ tzv. „Kosova“, a još manje njegova politička budućnost.
Kada je i albanski narod na Kosmetu uvideo da se njegova „borba protiv kriminala“ svela na teroristički napad na „plazma keks i sokove“ u srpskim sredinama na severu Kosmeta, odnosno da je ona izostala, te da je Kurti nekoliko puta kapitulirao pred odlučnošću predsednika Srbije, Aleksandra Vučića (afera „registarske tablice“ i učešće u dijalogu sa zvaničnim Beogradom, za koji je Albancima „obećao“ da će biti prekinut), Kurti je doživeo potpuni debakl na nedavno završenim lokalnim izborima u južnoj srpskoj pokrajini.
Zapravo, njegova rezultatski „impotentna“ incidentna politička priroda, kažnjena je na izborima. Međutim, Aljbin Kurti sada će „grčevito da drži poluge vlasti“ u svojim rukama. Još više, za očuivanje tih „poluga u Kurtijevim rukama“ biće zainteresovani i, već pominjani „centri moći na političkom Zapadu“. Nekome je potrebno da nastavak „politike nasilja“, suzbije „politiku dijaloga“, a da pri tom i opravda svoj krajnji cilj. A cilj im je – neuspeh inicijative „Otvoreni Balkan“. Dok postoji taj cilj kod njegovih „mentora“, Kurti će „zadržati posao“ u privremenim prištinskim institucijama.
(nastavlja se)
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde.
Preuzmite android aplikaciju.
