Pre nekoliko meseci, širom Gruzije, „osvanuli su“ plakati i bilbordi sa natpisima: „Gruzija – zemlja mira“ i „Tbilisi – grad mira“. Sasvim izvesno, isticanje opisanih propagandnih materijala bilo je finansirano od strane vladajućih političkih struktura, predvođenih političkom strankom Gruzijski san.
Bilo je to jasno opredeljenje vlade Iraklija Garabišvilija da zvanični Tbilisi namerava da zadrži svoju neutralnu poziciciju u rusko-ukrajinskom ratu. Međutim, rezultati istraživanja javnog mnjenja pokazuju da oko 80 procenata stanovnika Gruzije neguje „evrointegracioni sentiment“, koji je nesumnjivo zloupotrebljen od trenutka kada je vlada usvojila „predlog zakona o stranim agentima“.
Navedenim predlogom zakonskog akta bilo je predviđeno formiranje registra medija i organizacija civilnog sektora, koji u svom radu dobijaju znatniju „finansijsku podršku“ iz inostranstva. Zanimljiva je i činjenica da su se vladini zvaničnici pozvali na Zakon o registraciji stranih agenata (FARA) u Sjedinjenim Američkim Državama, koji postoji još od 1938. godine. Uprkos tome, od strane opozicije navedeni predlog „gruzijskog zakona“ odmah je ocenjen kao „ruski zakon“, odnosno kao „rezultat malignog uticaja ruskog obaveštajnog aparata u Gruziji“.
Predlog zakona „uveden je“ u parlamentarnu proceduru, što je izazvalo stravičnu političku krizu u Gruziji, koja je trajala nekoliko nedelja.
Prvobitno, u vezi sa predlogom zakona, izbili su fizički sukobi, tuča u samom parlamentu, da bi se nasilje prenelo i na ulice Tbilisija i drugih gradova u ovoj zemlji. Na hiljade Gruzijaca izašlo je na ulice u centru Tbilisija da protestuju, pošto je parlament u načelu usvojio predlog zakona, dok su opoziocioni i mediji sa političkog Zapada tvrdili da će ovaj pravni akt „ograničiti slobodu medija“, te da će biti upotrebljen za „gušenje nevladinih i drugih organizacija za zaštitu ljudskih prava“.
Predsednica Gruzije podržala je demonstrante, kao i mnogi predstavnici SAD i Evropske unije. Za suzbijanje demonstracija organi reda koristili su vodene topove i suzavac, a centrom Tbilisija orio se slogan: „Dole ruski zakon“, što se odnosilo na tvrdnju da je predloženi zakon veoma sličan postojećom aktu u Rusiji. Posle dva dana demonstracija, vladajuća stranka Gruzijski san saopštila je da odustaje od predloga zakona, jer je „doveo do sukoba u društvu“.
Protivdemonstracije pristalica ovog predloga zakona i same vlade u suštini nisu uspele, pošto nije postignut dovoljan stepen motivacije za mobilisanje kritične mase, koja bi na ulicama gruzijskog glavnog grada mogla da pruži jasnu podršku vladi Garabišvilija.
Sa druge strane, Garabišvili je oprezno procenio uticaje sopstvenih političkih snaga u Gruziji, te je ispravno zaključio da su političke podele u gruzijskom društvu znatno kompleksnije od pukog izjašnjavanja građana „za“ ili „protiv“ jednog predloga zakona.
Uzgred, da naglasimo da navedeni predlog zakona nije predstavljao nikakav potencijalni izraz „drakonske politike jednog totalitarnog poretka“, pogotovo ne proruskog.
Jednostavno, da je usvojen, predlog zakona bi obavezao nevladine organizacije i medije da dobijaju manje od 20 procenata vrednosti, pre svega, novčanih sredstava iz inostranstva u odnosu na njihov ukupan godišnji poslovni budžet.
Na taj način bila bi izbegnuta mogućnost njihovog upisivanja u specijalni registar pravnih lica čiji je rad finansiran iz inostranstva. Takođe, ukoliko bi data pravna lica dobijala više sredstava iz inostranstva u odnosu na propisana ograničenja, te organizacije i mediji bili bi dužni da nadležnim državnim organima podnose godišnji finansiji izveštaj.
Propust u podnošenju takvih izveštaja bio bi tretiran kao prekršaj, koji bi uslovio izricanje kazni za navedena pravna lica u iznosu do 9.500 američkih dolara. To bi bilo sve. Nijedna odredba datog predloga zakona nije predviđala mogućnost nelegalnog uticaja političkih struktura u poslovnu ili programsku politiku medija u Gruziji, niti je datim medijima bilo zabranjeno da u znatnijoj meri budu finansirani sredstvima iz inostranstva.
Međutim, Garabišvili je dobro procenio da bi „indukovana politička kriza“ naglo uslovila „uvoženje neograničene količine buketa ruža“ za gruzijski narod, te je odustao od ovog „zakonskog projekta“. Bio je svestan činjenice da više od 70 procenata građana podržava mirno rešenje političkih i teritorijalnih sporova sa Ruskom Federacijom, dok sličan procenat tih istih građana neguje izražene antiruske sentimente.
Takođe, „pred svojim političkim iskustvom“ sagledao je činjenicu da 80 procenata Gruzijaca teži evroatlanskim integracijama njihove zemlje, dok preko 50 procenata pokazuje simpatije prema Ukrajini u ratu Moskve i Kijeva.
Iznad svega, dobro mu je poznata sudbina Miše Sakašvilija, tog „sužnja i žrtve nezajažljivih apetita političkog Zapada“ u kavkaskom „bedemu“ preplitanja uticaja Rusije i SAD u Gruziji.
Svestan je da je Putin pre skoro 20 godina jedino tražio da Kavkaz i Ukrajina (ukoliko govorimo o evropskom kopnu) ostanu izvan granica NATO, što su SAD brutalno ignorisale. Sakašvili to nije razumeo i, upravo od strane političkog Zapada bio je odbačen, onda kada je u svojoj političkoj nedoraslosti postao neupotrebljiv, pa sada „polulud“ i teško bolestan broji svoje poslednje dane u tmini gruzijske zatvorske bolnice. Sadašnji gruzijski premijer svestan je da se „miris američke ruže“ ubrzo „preobrazi u zanosni ukus halucinogene biljke“.
(kraj)
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
