Nije prošlo ni godinu dana, a svet je ponovo sa velikom „zebnjom“ posmatrao ishod opredeljenja birača na izborima u jednoj „globalnoj sili“. Naravno, neizvesnost američkih predsedničkih izbora, odnosno „neprospavana noć“, te nezapamćeni skandali, koji su pratili izborne i postizborne radnje, prilikom „uvođenja Džo Bajdena u Belu kuću“, izostali su kada su bili u pitanju opšti, savezni izbori u Nemačkoj.
Zapravo, ishod ovih izbora bio je prilično izvestan, ali „atmosfera napetosti“, svakako uslovljena i činjenicom da Angela Merkel napušta kancelarski položaj, bez jasno „određenog naslednika“ na datoj poziciji, te „sumorna stvarnost“ svetske ekonomske i zdravstvene krize, kojima su zaokupljeni građani Savezne Republike Nemačke, ali i cele planete, presudno je uticala na pojačan „politički elektricitet“ u ovoj zemlji, kao i na „nervozne poglede“ svetskih, pre svih evropskih političkih centara na ishod ovih, kako neki francuski analitičari (apsolutno prenaglašeno) tvrde – „epohalnih izbora“ u prvoj zemlji Evropske unije.
Kažemo da su rezultati izbora bili prilično izvesni, iz razloga što su na njihov „izgled“, ukazivale i izlazne ankete, odnosno projekcije distribucije glasova dobijenih na osnovu istraživanja javnog mnjenja, u samo nekoliko dana pred održavanje ovih izbora.
U mesecima pred ovaj „sudbonosni septembar“ i pored velikih oscilacija u rezultatima istraživanja javnog mnjenja o opredeljenjima birača, (u jednom trenutku pojavila se i mogućnost da zeleni „osvoje prvo mesto“), gotovo do završnice predizborne kampanje, demohrišćani su bili, „neprikosnoveno prvi“.
Uprkos ovim činjenicama, rezultati izbora nisu mnogo odstupili od pokazatelja o stanju u biračkom telu iz istraživanja javnog mnjenja, u toku predizborne kampanje. No, izbori su završeni, rezultati poznati i sada je počeo „najuzbudljiviji i najteži“ segment svakog izbornog ciklusa – formiranje buduće, u ovom slučaju, nemačke vlade, što može da uslovi i određene promene u nacionalnoj i spoljnoj politici Nemačke, nakon šesnaestogodišnje „ere vladavine Angele Merkel“.
Šta se zapravo dogodilo na izborima, 26. septembra 2021. godine u Nemačkoj?
Na prvom mestu, potpuno je jasno da je Hrišćansko demokratska unija (Christlich Demokratische Union Deutschlands – CDU), sa Arminom Lašetom, kao kandidatom za kancelara, doživela poraz. Posredno, bila je to i „poruka birača“ samoj Angeli Merkel, koja je, posebno u završnici kampanje, pružila nedvosmislenu podršku njenom nasledniku „na čelu partije“.
Pored činjenice da je nakon ovih izbora završena i politička karijera Angele Merkel, glasanje nemačkih birača otvorilo je i nekoliko važnih pitanja. Na prvom mestu, najvažnije pitanje „pojavljuje se“ u sve „tanjoj nedoumici“, u vezi sa izborom ličnosti koja bi došla u priliku da nasledi Angelu Merkel na položaju saveznog kancelara, što, automatski može da ukaže i na „izbor“ buduće vodeće ličnosti, kako Evropske unije, tako i celokupnog „Starog kontinenta“.
Takođe, samo opredeljenje u vezi sa izborom novog saveznog kancelara, presudno će odrediti i budući sastav nemačke vlade, odnosno pitanje strukture, neizbežne vladajuće koalicije. Nesumnjivo, ova dva pitanja odrediće kurs i diskurs spoljne i unutrašnje politike nemačke države u narednih nekoliko godina, a možda i duže.
Međutim, u pitanjima i u odgovorima na ova pitanja, nalaze se i opredeljenja nemačkih političkih subjekata u vezi sa suočavanjem tamošnjeg društva sa otvorenim izazovima, koji stoje pred Nemačkom nakon „Merkeline ere“.
Potencijalni odgovori, zapravo, već su „zapisani“ u „političkom mozaiku“ distribucije glasova nemačkih birača u odnosu na njihovo opredeljenje iskazano na održanim izborima.
Šta nam ta distribucija glasova otkriva?
Na prvom mestu, jasno je da je Nemačka ostala politički veoma „razuđena“ celina. Hrišćansko demokratska unija ostala je dominantna kod biračkog tela na Jugu i Zapadu Nemačke, dok je, relativno pobednička, stranka levog centra, Socijaldemokratska partija Nemačke (Sozialdemokratische Partei Deutschlands), „osvojila srca birača“ u ostatku države, sa izuzetkom južnih delova nekadašnje Istočne Nemačke, gde su pobedu „zabeležili“, večno „prokazani“ predstavnici desničarske Alternative za Nemačku (Alternative für Deutschland).
Bez obzira na svoj najlošiji izborni rezultat od 1949. godine, u najvećem delu Bavarske, „suvereno-dominatnu“ poziciju kod biračkog tela, zadržala je Hrišćansko-socijalna unija (Christlich-Soziale Union in Bayern), tradicionalni partner demohrišćana na saveznom nivou.
Svakako, izuzetak predstavlja pobeda Zelenih (Bündnis 90/Die Grünen) u bavarskom političko-kulturnom i administrativnom centru, odnosno u Minhenu.
U Baden-Virtenbergu, saveznoj državi, koja predstavlja višedecenijski „bastion uticaja“ CDU, Zeleni već „imaju izvršnu vlast u svojim rukama“, a dominantno su pobedili u univerzitetskim centrima, poput Tibingena, Frajburga i Hajdelberga, što nam ukazuje na činjenicu da je mlađa populacija nemačkih birača, u velikoj meri, glasala za navedenu političku opciju.
Posebno interesantni rezultati „dolaze“ i države Severne Rajne-Vestfalije, koju istoričari i politički analitičari, sa razlogom, predstavljaju kao „Nemačku u malom“. Naime, u ovoj značajnoj saveznoj državi/pokrajini, demohrišćani su ostvarili dominaciju u većini ruralnih oblasti, dok u oblasti Rura, zapravo u urbanim centrima, pobedu su ostvarili socijaldemokrati.
Kako smo i naglasili, u severnim i centralnim delovima negdašnje Istočne Nemačke, pobeda je „pripala“ socijaldemokratama (čak i u izbornoj jedinici Angele Merkel u državi Meklenburg-Zapadna Pomeranija).
U Brandenburgu pobedu su ostvarili Zeleni, dok je većina mandata na, istovremeno održanim, lokalnim izborima za Predstavnički dom Skupštine Grada Berlina, pripala socijaldemokratama. Zapravo, od 60,4 miliona građana sa pravom glasa, dato pravo ostvarilo je 76,6 posto birača.
Takođe, najveća izlaznost zabeležena je u izbornim jedinicama u kojima živi materijalno „situirana“ populacija. Tako je rekordna izlaznost zabeležena u okolini Minhena, gde se, jedan za drugim „nižu“ bogata predgrađa (84,8%). Najniža u jednom okrugu Duizburga (63,3%). Generalno, distribucija glasova na izborima, kao i konačno utvrđeni broj i raspodela mandata u Bundestagu, izgleda ovako:
Opisani raspored poslaničkih mandata upućuje nas na dve nedoumice.
Prva dilema odnosi se na, sasvim izvesnu brigu stručnih službi nemačkog parlamenta, u vezi sa uređenjem „rasporeda sedenja“, prilikom održavanja sednica, s obzirom da „nemački parlamentarci“, iz ostalih poslaničkih grupa, „poslovično“ odbijaju da sede na mestima, koja se nalaze u blizini poslaničkog kluba Alternative za Nemačku.
Druga dilema, sastoji se u neizvesnosti dužine trajanja (pa i rezultata) pregovora između liberala (Slobodna demokratska partija – Freie Demokratische Partei), Zelenih i socijaldemokrata u vezi sa strukturom, zadacima, ciljevima, programom i „personalnim rešenjima“, kada je reč o budućoj „semafor koaliciji“ na čelu Savezne Republike Nemačke.
(nastavlja se)
Autor: Ognjen Karanović, istoričar
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde.
Preuzmite android aplikaciju.
