Da li će Angela Merkel uspeti da se održi na mestu kancelarke sve do 17. decembra ove godine, čime bi oborila i rekord (po vremenskom rasponu obavljanja kancelarske dužnosti u istoriji savremene Nemačke) „svog političkog oca“ (doduše, koga je među prvima od konzervativaca i „prezrela“), Helmuta Kola, čini se da je pitanje, koje na političkoj sceni ove države, nikoga ne zanima.
Olaf Šolc je još u izbornoj noći sklopio „svoje šake“ u položaj koji je toliko karakterističan za odlazeću kancelarku. Taj uočljivi gest odmah je protumačen kao „politički signal“, na osnovu kojeg je, potencijalno novi nemački kancelar, želeo da poruči građanima Savezne Republike Nemačke, da će politika kontinuiteta sa administracijom Angele Merkel, i te kako, „ostati na snazi“.
Međutim, postoji mogućnost da je „crveni“ vicekancelar i ministar finansija (u tehničkom mandatu), navedeni gest napravio i da bi, veoma izvesnim koalicionim partnerima iz redova „zelenih“ i „žutih“, pokazao da su mu „ruke čiste“, te da, u već započetim i sigurno mukotrpnim pregovorima o strukturi buduće izvršne vlasti u Nemačkoj (koju toliko „žudno želi da prigrli“), zaista „ne želi ništa da sakrije“.
Takođe, rezultati postizbornog istraživanja javnog mnjenja (dakle, u samo sedam dana od održavanja izbora) pokazuju da, čak 76% građana pokazuje „simpatije“ prema mogućnostima da Šolc postane novi nemački kancelar, dok je kandidat demohrišćana dobio podršku kod svega 13% ispitanika.
Posebno neslavan kuriozitet za demohrišćane, pokazuje i stav ispitanih birača CDU, prema kome samo 39% ovog političkog tela podržava ideju da Armin Lašet, očigledno poraženi kandidat „crnih“, postane novi kancelar, dok je 49% članova i simpatizera Hrišćansko-demokratske unije, svoju podršku usmerilo prema Olafu Šolcu.
Gotovo 60% ispitanih građana podržava mogućnost formiranja „semafor koalicije“, odnosno saveza „crvenih“ (Socijaldemokratske partije), „žutih“ (liberala, tj. Slobodne demokratske partije) i Zelenih.
Ideju o formiranju koalicione vlade između „crnih“, „žutih“ i „zelenih“ (tzv. „jamajka koalicija“, prema rasporedu boja na zastavi ove karipske države), NE PODRŽAVA 62% ispitanih građana. Istovremeno, od dana izbora, uvećano je i poverenje građana prema socijaldemokratama (sada ih podržava 28% ispitanika), zelenima (16% ispitanika) i liberalima (12% ispitanika), dok su demohrišćani izgubili nekoliko procenata i sada ih podržava 21% ispitanih građana na postizbornim anketama.
Na ovaj način, „dimenzije poraza“ Lašetovog CDU, znatno su uvećane, ukoliko u vidu imamo i činjenicu da je za SPD glasalo 1.530.000 birača, koji su na prethodnim izborima svoje glasove „podarili“ demohrišćanima.
Takođe, gotovo pola miliona „demohrišćanskih birača sa prethodnih izbora“, ovaj put glasalo je za „žute“ liberale, a blizu milion „crnih glasova sa prethodnih saveznih izbora“ (920.000), sada je „otišlo“ Zelenima, dok je 490.000 glasova demohrišćana sa prethodnih izbora, ovog 26. septembra „ostalo raspoređeno u dobitku“ izbornih lista, koje nisu uspele da „uđu“ u Bundestag.
Socijaldemokrate dobile su poverenje i 260.000 birača, koji su 2017. godine glasali za Alternativu za Nemačku, a isti broj birača „izgubili su u korist“ Zelenih. Slično, dobili su poverenje i 640.000 birača Levice (Die Linke) sa prethodnih izbora, kao i 180.000, inače „žutih glasova“ iz 2017. godine.
Interesantno, podršku Zelenima pružilo je i 60.000 birača Alternative (!), 480.000 birača Levice i 240.000 liberalnih birača, iz izbornog ciklusa 2017. godine.
Jasno je da su aktuelna pandemija, svetska ekonomska kriza i briga za neizvesnu socijalnu sigurnost i budućnost građana u ovom „rovitom“ svetu, u kome se ponovo dele „geopolitičke karte“, doprineli generisanju ovako nesvakidašnje distribucije glasova na održanim izborima, kao i stvaranju izrazito razuđene političke scene u Nemačkoj.
Ovako grubo opisani izazovi pred kojima se nalazi nemačko društvo, sigurno su doprineli istorijski najslabijem rezultatu demohrišćana na izborima, ali je i činjenica da Angela Merkel nije izgubila vlast, već je sama najavila svoje „penzionisanje“, još pre nekoliko godina.
Pitanje je da li bi Unija (CDU/CSU) doživela ovako težak poraz da je njena liderka ostala Angela Merkel ili da su „lidersko mesto“ prepustili nekom drugom, poput Fridriha Merca, Jensa Špana ili bavarskog premijera iz CSU, Markusa Zedera, koji je ionako bio izrazito zainteresovan da „postane novi nemački kancelar“.
Postoje tvrdnje da je Lašet izgubio izbore, zbog strahovitog nedostatka harizme u njegovom političkom profilu.
Nesporno je da Lašet poseduje ozbiljan deficit u pogledu „političke privlačnosti kod biračkog tela“, a takođe, nesporno je i da nemački birači „vole“ harizmatične političke ličnosti. Međutim, postojao je unison stav da je Angela Merkel izrazito neharizmatična politička ličnost, pa ipak je ova žena bila nemačka kancelarka šesnaest godina.
Razloge poraza demohrišćana i „razuđenosti“ političkog mozaika u Nemačkoj posle 26. septembra ove godine moramo da potražimo i u činjenici da nemački birači svoje poverenje poklanjaju, pre svega političkim programima partija i lista za koje se opredeljuju na izborima.
Nesumnjivo, inflacija i uvećanje cena automobila, te teškoće sa kojima se suočila automobilska industrija u Nemačkoj, kao i druga ekonomska pitanja, uslovili su podršku „crvenima“ na izborima, koji čvrsto stoje na pozicijama da je potrebno uvećanje osnovne cene rada na 12 evra po radnom satu, uz ograničenje pada visine penzija, kako bi one mogle da „prate“ zarade u privredi.
Sličnu poziciju prema ovim pitanjima „neguju“ i Zeleni, koji zastupaju „zelenu reformu ekonomije i društva“, povećanje poreza za bogate, zaduživanje i javne investicije, ograničenje visine stambenih renti, itd.
U nameri da podrže jednake ciljeve (izlazak iz zdravstvene i ekonomske krize, te održavanje „socijalnog mira“), koje „crveni“ i Zeleni „kandiduju“, kao programske okosnice u radu buduće vlade (zbog čega su, nema sumnje, i dobili impozantnu podršku birača), liberali, pak predlažu potpuno suprotne mere, a samim tim i drugačiji program buduće (eventualne) „semafor vlade“.
Stekli smo utisak da se jedino socijaldemokratama „žuri“, te, makar javno, podržavaju sve predloge i „vizije“ potencijalnih koalicionih partnera. S jedne strane pružaju podršku platformama „digitalne agende“ i ograničavanja visine poreza za „velike i srednje“ privredne subjekte, što zastupaju liberali, a sa druge strane, snažno podržavaju „zelenu agendu“, koja, razume se, „dolazi“ od Zelenih.
Dok Šolc javno govori da će „biti izabran za narednog, saveznog kancelara“, kuriozitet predstavlja i činjenica da su u toku sveobuhvatni razgovori, između liberala i Zelenih, koji bi želeli da prvo ove dve partije postignu saglasnost u vezi sa strukturom i programom rada buduće vlade, pa da onda tu „saglasnost“ ponude (na proteklim izborima) „prvoplasiranim, crvenima“, a možda i „drugoplasiranim, crnima“.
Nije tajna da su liberali skloniji saradnji sa demohrišćanima, dok bi Zeleni „budućnost Nemačke“, ipak „gradili u zajednici sa socijaldemokratama“, sa kojima su „u programsko-političkom smislu“, i te kako, bliži.
Ipak, dogovori, koji ove političke opcije „razdvajaju“ od brzog preuzimanja najodgovornijih položaja u strukturi naredne izvršne vlasti, još su daleko. To je bio i jedan od razloga, zbog kojih su Zeleni „na brzinu“ organizovali partijski kongres, koji je održan 2. oktobra, gde je najviši stranački organ usvojio odluku da će 120.000 članova ove stranke, na referendumu, na kraju odlučiti „kom carstvu će se zeleni prikloniti, jal crvenom, jal crnom“.
(nastavlja se)
Autor: Ognjen Karanović, istoričar
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde.
Preuzmite android aplikaciju.
