U završnici predizborne kampanje za drugi krug predsedničkih izbora objavljen je video u kome nevelika kolona automobila (sa registracionim tablicama iz Gusinja) jezdi kroz crnogorske varošice.
Iz automobila odjekuje zaglušujuća buka od „borbenih pesama“ i uzvika podrške Milu Đukanoviću. Jedni za drugima, urlici podrške pristižu iz glasova desetina mladih ljudi, koji u rukama isturenim kroz otvorene prozore drže albanske i velikoalbanske zastave, kao i sramne terorističke barjake zločinačke „Oslobodilačke vojske Kosova“.
Na ponos i diku „multietničke Crne Gore“ i „zelenaško-komitskog folklora“ kroatomontenegrinskih „pristaša“ Demokratske partije socijalista i njihovog lidera, koji bezmalo pola veka stoluje nad Crnogorcima, Milo Đukanović posegao je za podrškom poslednjeg otpada ljudske civilizacije – teroristima UČK.
Nisu oni jedini, koji su ostali uz svog „prešjednika“. Na diktatorovu poslednju predizbornu konvenciju u dvoranu „Morača“ u Podgorici, pohitali su Nenad Čanak, njegov stari saborac i kroatovojvođaner, zatim „politička naložnica“ velikoalbanskog, marksističko-šovinističkog pseudopremijera Privremenih institucija iz Prištine, Aljbina Kurtija, nesrećna Rada Trajković.
Putem video-linka, sam Aljbin Kurti pružio je srceparajuću „potporu“ svom starijem sabratu u misiji uništavanja srpskog nacionalnog identiteta na Balkanu.
Osim njih, podršku su uputili i veteranka srbomržnje, Sonja Biserko, bošnjački član Predsedništva BiH, Denis Bećirović, kao i niz kvaziintelektualaca i sramote pisane i izgovorene reči i dela, poput Bogdana Tanjevića, Veljka Bulajića i drugih. Njima će se pridružiti i četrdesetak procenata sluđenog, doktriniranog, plaćenog i uplašenog biračkog tela u Crnoj Gori, koje uglavnom dolazi iz redova bošnjačke, albanske i hrvatske zajednice. I to je to! Nema više!
Milo je svoju poslednju podršku zatražio i dobio od ideološko-meritokratskog kvaziserkla poslednjih ljudi, koji više nisu relevantni ni u Briselu, a još manje u Vašingtonu.
Jedna briljantna politička karijera biće urušena na nesvakidašnje groteskan način. Završiće se u brlogu velikoalbanskog terorizma, neoustaške političke misli zasnovane na ideji o „istorijskom i državnom pravu“ hrvatske nacije i njene „Crvene Hrvatske sa Cetinja“, te u „naručju večitog straha“ od progona svih svetskih policija i pravosudnih organa, zbog Milove trodecenijske „koketne relacije“ sa „planetarnim tokovima kriminala“, koji su unazadili „nezavisnu, suverenu i multietničku Crnu Goru“. Mnogi su isticali Milove poluvekovne pobede na raznim referendumima i izborima.
Zar zaplena broda u Hamburgu, koji sa crnogorskom zastavom prevozi tone narkotika proisteklih iz „delatnosti“ južnoameričkih narkobarona, predstavlja pobedu jednog evropskog državnika? Koliko bi evropskih političara, pa i azijskih diktatora moglo da se „pohvali“ takvom jednom pobedom?!
I tim baronima Milo je odavno dodijao. Još više prestonicama sa političkog Zapada sa svojom besmislenom retorikom o „opasnosti od Srbije i njenog predsednika“. Taj nedostojni „cetinjski knjaz“ založio je poslednje dane svoje političke karijere u „regionalni savez protiv Srbije i njenog predsednika“, koji su mu postali opsesija. Nekad britak politički um, sada se nije ni upitao, ko bi te „retoričke besmislice uopšte mogao i da kupi“?
Osim poludementnog i mentalno raspolućenog raspopa Miraša Dedeića, zapravo niko više! Izgleda da hazarderski um prvog „hrvatskog predsednika Crne Gore“ nije više imao novih ideja.
Od zvezde Antibirokratske revolucije iz 1988. godine; „osvajača Dubrovnika“ iz 1991. godine, „sablje“ srpskog Otadžbinskog rata iz poslednje decenije prošlog stoleća; zatočnika zajedničke države Srbije i Crne Gore; čuvara Srpske Pravoslavne Crkve; „britve demokratske Crne Gore“; borca protiv Slobodana Miloševića; kreatora crnogorske nezavisnosti i nekog novog antisrpskog identiteta ove srpske države; referendumskog lopova iz 2006. godine; prijatelja Putina i ruskih tajkuna iz 2005. i 2006. godine (kojima je u bescenje prepustio gigante crnogorske privrede); evropejca i „NATO-jurišnika“ iz druge decenije ovog veka; trgovca državom i zemljom, koji je Kinezima umalo prepustio najveću luku u Crnoj Gori (što mu je verovatno politički i presudilo kod kolektivnog Zapada), na svom suludom ideološkom i političkom putu, Milo je stigao do zagrižene smese pravaško-štedimlijske i milatovićko-komunističke utopije o Crnoj Gori, kao regiji „Crvene Hrvatske“, koja bi trebalo da bude deo „velikoalbanske političke zajednice od Vardara do Boke“.
Sve je to dokaz da ovaj robustni političar „boluje“ od strahovite „duhovne i duševne praznine“. Utehu za svoje lične strahove i požude tražio je u svim političkim izrazima i okvirima, koji bi mu omogućili opstanak na „ukradenom knjaževskom tronu“. Zato je decenijama „grlio“ sve ideologije i identitete, sa saznanjem da sopstvene nije u stanju da „sagradi“. Praznina ga je na kraju i odvela u „hladna nedra ustaško-balističke unije“ ustrojene protiv srpske države i srpskog nacionalnog identiteta. A odatle povratka nema.
To je i razlog, zbog kog ovaj oportunista i hazarder nije bio u stanju da sagleda da mu je verno ostalo svega osam opština u Crnoj Gori: Plav, Gusinje, Rožaje, Ulcinj, Petnjica, Tuzi, Bar i Cetinje. Na ovom spisku, bar pet opština neguje i secesionističke sentimente u svom političkom diskursu.
Iz svega rečenog, vidimo da je Milo strahovito potcenio narod Crne Gore, pa čak i one koji ne žele zajedničku državu sa Srbijom, te sebe ne identifikuju, kao zajednicu „iznedrenu“ iz srpskog etničkog stabla.
To što neko ne želi da se identifikuje, kao pripadnik srpskog nacionalnog identiteta, ne znači da istovremeno želi socijalnu bedu, kriminalizovane kreature od kroatoalbanskog profila novocrnogorske antisrpske budućnosti. Milo je Crnoj Gori obećavao da će postati „Monako nove sredozemne rivijere“, a doneo joj je kolektivnu duhovnu bolest opasne identitetske raspolućenosti, dostojnu kakve moderne Pompeje.
Uz „propast Pompeje“, Milo je Crnoj Gori udelio bedu, kriminal i ruinu od države. On je crnogorska Jelena Trojanska, ali identitet frivolne žene, možda je i jedina uloga, koja je najbolje pristajala ovoj „riti od negdašnje britve“. Što bi Hercegovci kazali – nalet ga bilo!
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
