U kontekstu širenja ekonomske krize i transformacije tradicionalnog političko-pravnog sistema u Ujedinjenom Kraljevstvu, prema mišljenju autora ovog bloga, sasvim očekivana ostavka Nikole Sturdžen na položaj prvog ministra Škotske (nakon osam godina) „osvežila“ je krizom ophrvanu britansku političku scenu.
Sturdženova se suočavala sa velikim izazovima u vezi sa podrškom škotskoj vladi, sada u tehničkom mandatu, koja nije uspela da obezbedi novu priliku za referendum o nezavisnosti ove „gorštačke“, često potcenjene kraljevine.
Iz tih razloga, vladajuća Škotska nacionalna partija izgubila je poverenje velikog dela svojih pristalica, a samim tim ceo pokret za nezavisnost zapao je u ozbiljne probleme, koji se pre svega odnose na pitanje legitimiteta njegovih dosadašnjih političkih subjekata i reprezenata.
Interesantno, kriza škotske vlade Nikole Sturdžen dosegla je svoj vrhunac propašću izmena „zakona o rodnoj identifikaciji“ iz 2004. godine, pošto se jedan deo poslanika ŠNP, zajedno sa većinom konzervativaca u Parlamentu u Edinburgu, uz podršku katoličkih organizacija, suprotstavio „naoko“ liberalnijim mogućnostima „rodne identifikacije“, prema odredbama predloženih izmena zakona.
Uz ovo prevažno pitanje koje generalno „caruje“ britanskom političkom scenom, pokret za nezavisnost procenio je da opstanak koherentnosti „indipendistički“ opredeljenog biračkog tela (oko 50 procenata), a čiji je broj porastao nakon Bregzita, zavisi od odlaska škotske premijerke s vlasti, što je na kraju i „izdejstvovano“.
Sunakova vlada zauzela je stanovište da je pitanje škotske nezavisnosti sada otklonjeno, te da u punom kapacitetu može da se posveti transformaciji političko-pravnog sistema Velike Britanije.
Postavljamo pitanje, da li se u toj misli prevarila?!
Nesposobna da se suoči sa enormnim socijalnim i ekonomskim izazovima koji stoje pred britanskom privredom, ali javnošću, konzervativci pokušavaju da „preotmu“ deo biračkog tela koji su kod sebe „privukle“ liberalne demokrate, zeleni, pa čak i laburisti. To je jedan od razloga što Sunakova vlada afirmiše „identitetska pitanja“, uz saznanje da krajnje konzervativno biračko telo je možda i zauvek izgubila. Svakako, pred „londonskim kabinetom“ pojavio se i „bauk potencijalnog povratka nebrušenog dijamnta konzervativne scene“ u personalnom formatu „razbarušenog Borisa Džonsona“, kome „rastu politički apetiti“, ali i podrška kod dela konzervativnog biračkog tela iz „pasivnijih i ruralnijih izbornih grofovija“.
Džonson je „platio cenu svoje bliskosti“ sa Donaldom Trampom, a nakon dolaska Bajdena u Belu kuću, ali ostaje pitanje da li će mu teško stanje socijalnih i ekonomskih prilika „otvoriti put“ za povratak u Dauning strit ili je nakon decenijske torijevske vladavine došao trenutak za laburističku vladu (kako predviđaju mnogi analitičari britanske stvarnosti, čemu nije sklon i autor ovih redova)?!
Ono što je sasvim sigurno, ozbiljna politička kriza Velike Britanije biće nastavljena, a Riši Sunak je samo deo problema, a nikako okončanja te krize.
Zapravo, Sunak je predstavnik onog dela britanskog estabilišmenta, koji zovemo „duboka država“. Dakle, deo je sistema koji je uslovio ekonomsku, finansijsku, a samim tim i političku krizu, te izuzev povećanja poreza i smanjenja javnih troškova, njegova vlada britanskoj, sve „poroznijoj“ naciji ne može više ništa da ponudi. Čak ni „suze, krv i znoj“.
Umesto ovih Čerčilovih besmrtnih reči (u koje veruje i Džonson), Sunak je Britaniji ponudio „zabavu“ u vidu beskrajnih i besmislenih rasprava u vezi sa rodnoidentitetskim pitanjima, navodnom borbom protiv navodnog rasizma bele rase i, naravno borbom protiv klimatskih promena. U toku ovih veoma javnih rasprava, paralelno se odvijaju izmene u duhovnom i političkom diskursu britanskog kolektiviteta.
(nastaviće se)
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
