Da li bismo mogli da zaključimo da je Evropska unija, nakon sloma njenog integriteta, konačno „zagubila“ i svoj kredibilitet posle besmislenog završetka poslednjeg, još besmislenijeg samita Berlinskog procesa u nemačkoj prestonici.
Kada kažemo da je „Evropska unija izgubila svoj integritet“ onda tu svakako mislimo na činjenicu da do eskalacije „ukrajinske krize“ i početka ruske Specijalne vojne operacije geopolitički uticaj globalnog prestiža „briselske porodice“ jeste bio upitan, posebno nakon Bregzita, ali je njen integritet narušen tek (paradoksalno) nakon početka rusko-ukrajinskog rata.
Praktično, od nastanka Evropske unije koheziona snaga pomenute nadnacionalne zajednice evropskih naroda nije bila u stanju da determiniše „najmanji zajednički sadržalac“ u mnogim oblastima njenog delovanja, a posebno je nedostatak oslonca na „jedinstvenu spoljnopolitičku agendu“ predstavljao ozbiljnu pretnju rasta divergentnosti u odnosima između članica „brislske kontinentalne integracije“.
Primer Kosova i Metohija dovoljan je pokazatelj odsustva navedene kohezije, gde pet članica EU (od kojih su i tri članice NATO) sve do danas nisu priznale tzv. nezavisnost ove lažne države na prostoru južne srpske pokrajine.
Integracija Evropske unije u pogledu njene spoljne politike postignuta je tek na snažan podsticaj „evropskog velikog brata preko Atlantika“, kraje februara ove godine, što ukazuje na nekoliko fakticiteta, kada je reč i o integritetu Evropske unije u koordinatama globalnih geopolitičkih procesa i stanja, ali takođe pomenuta okolnost ukazuje i na, ne baš zavidno mišljenje Sjedinjenih Američkih Država o tom integritetu.
Naime, za sad SAD uspešno su kapitalizovale korist iz rusko-ukrajinskog rata – možda i trajno uklonili su prisustvo Ruske Federacije iz sfere političkog Zapada, a sa druge strane postigli su zavidan stepen autodestrukcije političkog i duhovnog profila i pominjanog geopolitičkog i političkog integriteta zvaničnog Brisela, koji je sve do odlaska Angele Merkel, pored geoekonomskog prestiža i uticaja Evrope u sveti, bio negovan u meri u kojoj je politika, kao veština mogućeg to i dopuštala.
Sa dolaskom, u intelektualnom, akademskom, duhovnom i profesionalnom pogledu potpuno trećerazrednih političkih figura „u vrhove evropske politike poslednjih godinu dana“, poput Olafa Šolca ili Liz Tras, mogućnost personalne odbrane integriteta evropskih institucija sasvim je iščezla.
U ime ideološke podobnosti i pokornosti Bajdenovoj viziji „sveta bez Rusije“, Evropa je pristala da se transformiše u nepobitnu „filijalu“ izražavanja volje, strasti i iznad svega interesa spoljne politike SAD, kao neporecivo istinske supersile na planeti.
Kada jedna institucija, poput EU izgubi integritet, ne bi trebalo da nas previše iznenadi njeno ubrzano odricanje i od sopstvenog višedecenijskog kredibiliteta. „Put u bespuće“ ideološki i meritokratski definisane spoljnopolitičke agende, ali i hipokrizije vrednosnih koordinata „novog evropskog poretka“, kao da je dobio jedan poseban „pečat srama“ na tek završenom, a već pomenutom samitu Berlinskog procesa i to na mestu, gde je i nastao i prema kome je i dobio svoj naziv.
Dakle, u Berlinu. Na poslednjem samitu Berlinskog procesa postignuti su i potpisani sporazumi o međusobnom priznavanju ličnih karata, univerzitetskih diploma i profesionalnih kvalifikacija. Javno izrečeni cilj potpisivanja sporazuma sadržan je u nameri da bude indukovana veća povezanost u regionu i slobodno kretanje građana zemalja regiona, a posebno profesionalaca, studenata, istraživača i profesora.
Potpisani sporazumi dogovoreni su u oktobru, posle više nedelja pregovora koje su, pod koordinacijom Nemačke, vodili Srbija, Crna Gora, Severna Makedonija, Bosna i Hercegovina, Albanija i privremene prištinske institucije u južnoj srpskoj pokrajini.
Sporazume su potpisali premijeri Srbije Ana Brnabić, Albanije Edi Rama, predsedavajući Saveta ministara Bosne i Hercegovine Zoran Tegeltija, Crne Gore Dritan Abazović i Severne Makedonije Dimitar Kovačevski, te predstavnik privremenih institucija u Prištini Aljbin Kurti.
Evropska unija (čitajmo Berlin) na ovaj način imala je nameru da postigne dva „čvrsto-isprepletana“ cilja. Prvi, da pored unifikovanosti stava prema sukobima u Ukrajini, teško politički i ekonomski ranjenom Briselu, ponudi novi sadržaj i smisao njegovog postojanja u domenu definisanja i implementiranja zajedničke evropske politike.
Istovremeno, bio je ovo pokušaj iskazivanja „demonstracije sposobnosti“ Brisela u odnosu na Vašington, gde je „preko Atlantika“ upućena poruka da je „Stara dama“ u stanju da postigne integraciju svih zemalja na Kontinentu u vezi sa kompleksnim geopolitičkim i političkim procesima u Evropi, ali i u svetu.
Sa druge strane, Šolc u saglasju sa Makronom imao je nameru da pokaže SAD da je Brisel sposoban da postigne rešenje statusa južne srpske pokrajine i to u jednom novom formatu sopstvene diplomatske agende.
I tu otkrivamo sav sunovrat kredibiliteta Evropske unije, koja je sada i formalno i uprkos stavu pet svojih članica odlučila da odavno „umrli Briselski dijalog“ postavi u novi kontekst, gde je sasvim jasno da je „evropska porodica naroda“, u pitanju južne srpske pokrajine napustila svoj zvanični, politički neutralan status.
Takođe, jedan od važnih segmenata razloga okupljanja članica Briselskog procesa pod „domaćinskom palicom Šolca“ sastojao se u nameri Evrope da obesmisli argumente za afirmaciju Otvorenog Balkana, koji uistinu u bezbednosno-političkom pogledu obesmišljava i pitanje Kosova i Metohije. Međutim, u pitanju odnosa prema Srbiji, pa i prema Otvorenom Balkanu, Šolc se već unapred jako prevario…
(kraj prvog dela)
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Ognjen Karanović: Dalekoistočni zmaj posle XX kongresa Komunističke partije Kine
Preuzmite android aplikaciju.
