U okviru prethodnih blogova više puta smo napomenuli da je od perioda „uzizanja Evropske unije“ Nemačka granice evropske integracije postavila u raspon širenja sopstvenog tržišta.
Tradicionalna geopolitička doktrina zvaničnog Berlina u odnosu na integritet širenja njegovog tržišta i rasta nemačke privrede i ekonomije oduvek je podrazumevala sklonost tamošnjih političkih elita da u istočnim i jugoistočnim delovima „Stare dame“ podržavaju političko-teritorijalnu partikularnost, negujući stav da je navedeni model političkog ustrojstva pomenutih regiona kompatibilan za zahtevima nemačkog tržišta i njihovih političkih i geopolitičkih interesa.
Na taj način mogli bismo da razumemo rezolutan stav nemačke politike nakon pada Berlinskog zida u vezi sa mogućnošću opstanka višenacionalnih država, poput Sovjetskog Saveza, Čehoslovačke i, posebno bivše, odnosno Druge Jugoslavije. Još se „pečat na dogovor o ujedinjenju Nemačke i raspuštanju Varšavskog pakta nije ni osušio“, a Nemačka je pružila nedvosmislenu podršku svim divergentnim političkim procesima i separatizmima u ovim nadnacionalnim zemaljama, što je u slučaju Jugoslavije i SSSR vodilo u teške političke krize, koje su bile ili su još uvek praćene strahovitim ratnim sukobima (što nam i rat u Ukrajini pokazuje, s obzirom da možemo da prihvatimo mišljenje da raspad Sovjetskog Saveza traje bezmalo tri decenije, bez jasnih naznaka na koji način će biti okončan).
Na početku navedenih procesa ti interesi Berlina simbiotički su se preklopili sa geopolitičkim pogledom neokonzervativnih Sjedinjenih Američkih Država na prilike u Evropi. Raspad SSSR i hladnoratovske strukture „evropskog Istoka i Jugoistoka“ predstavljao je geopolitički cilj američke spoljne politike.
Međutim, u slučaju Jugoistoka Evrope i posebno regiona Zapadnog Balkana, SAD nisu prevashodno podržavali divergentne procese kao model „konačnog rešenja“ za teritorijalno-političko ustrojstvo strukture Zapadnog Balkana.
Razlog za pomenutu spoljnopolitičku agendu SAD nalazimo u činjenici da Amerikanci pokazuju „viši stepen simpatija“ prema postojanju širih političkih integracija (ali u regionalnim, ne i kontinentalnim okvirima) iz razloga što u vašingtonskim „koridorima diplomatije“ preovladava mišljenje da su pomenute nadnacionalne tvorevine i integracije „podložnije efikasnijem nadzoru političkih i ekonomskih procesa u njima“.
Dakle, tu prepoznajemo američki geopolitički pristup regionalnim pitanjima na Zapdnom Balkanu, koji je potpuno opozitan agendama zvaničnog Berlina. Otvoreni Balkan postao je tačka prelamanja, pa i latentnih sukoba Vašingtona i Berlina, iz razloga što u Berlinu „raste strah“ da bi ova inicijativa predstavljala veliki diplomatski uspeh Srbije, gde bi Beograd bio najveći „korisnik“ svih ekonomskih i političkih prednosti navedenih procesa.
Možda bismo mogli da zaključimo da se u ovim tezama nalazi deo suštinskih razloga, koji su opredelili Šolca i Makrona da ubrzaju proces „odumiranja Briselskog dijaloga“ i „sahranjivanja Briselskih sporazuma“, koji zaista jesu u proteklih deset godina „čuvali“ fragilan i nekoherentan mir i stabilnost na Zapadnom Balkanu.
Dakle, bez obzira što Aljbin Kurti predstavlja nekonvencionalnog, anahronog političara, postmarksističke ideološke provenijencije sa nasilničkim metodama u političkom kursu i diskursu (što istinski predstavlja ozbiljan potencijal za ektremno narušavanje stabilnosti, ne samo u južnoj srpskoj pokrajini, već i u celom Regionu), „kuraž“ i bezobrazluk, koji je pokazao u toku samog trajanja poslednjeg samita Berlinskog procesa u nemačkoj prestonici, ne mogu nikako da „idu njemu na obraz“, jer on „taj obraz ni ne poseduje“, ali pomenuto antipolitičko divljaštvo „moglo bi da bude oslikano na obrazu Nemačke i kompletne EU“ (mada je pitanje da li i oni imaju „taj vitalan deo ljudske anatomije“), koji su sopstveni decenijski rad u posredničkoj ulozi pregovora između državnih organa Republike Srbije i privremenih prištinskih institucija u potpunosti uništili.
Na koji način bismo mogli drugačije da objasnimo akt „berlinskog progresivca“ Kurtija, koji u nemačkoj prestonici brutalno krši odredbu jednog od brisleskih sporazuma, kada je odlučio da smeni srpskog načelnika policijske uprave na Severu Kosmeta?!
Stiče se utisak da je ovaj samit i bio organizovan, kako bi na jedan javan način Berlin obzananio da „mu se žuri da preduhitri Ameriku“, te da je za dati cilj Nemačka spremna i da razori svaki mir na Zapadnom Balkanu.
Pri tome, nisu ni svesni da su „usmrćivanjem“ Briselskog dijaloga, i to sa Kurtijem, „kao puškom kremenjačom“, te sa predlogom za „novi format i strukturu razgovora“ (gde je jasno da će Brisel podržati nemoguću opciju da Beograd „podigne rampu“ za učlanjenje lažne države u Ujedinjene nacije), zapravo uništili i „ostatke ostataka sopstvenog kredibiliteta“. Jedino na ovaj način možemo da „mentalno apsorbujemo“ najave Kurtija da će u decembru ove godine podneti zahtev za učlanjenjem lažne države u Evropsku uniju, što je naišlo na pozitivan odjek u pojedinim krugovima vladajuće „semafor koalicije“ u Berlinu. Srećno im bilo! Ćeraćemo se još!
(kraj)
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Ognjen Karanović: Južna srpska pokrajina i Berlinski montirani proces – prvi deo
Preuzmite android aplikaciju.
