Prilikom preuzimanja Hersona od strane Oružanih snaga Ukrajine počinjeni su mnogi ratni zločini nad rusofonim, proruski politički opredeljenim stanovništvom ili nad onim delom populacije, koja je samo na osnovu procene lokalnih militantnih kabadahija, pružala bilo koji vid podrške ruskoj vojnoj sili od februara ove godine.
Veliki deo tih zločina dobro je dokumentovan. Postoji mnoštvo snimaka ili fotografija masovnih ubistava, hapšenja civilnog stanovništva, premlaćivanja i raznih vidova torture (čak i žena i dece), napravljenih od strane – gle čuda, samih ukrajinskih boraca! Navedena dokumenta bestijalnosti i ratnih zločina prikazivana su u udarnim terminima televizijskih emisija u okvirima elektronskim medija pod kontrolom kijevskog režima u Ukrajini.
Takođe, u prvim danima nakon izvršenja pomenutih zločina data dokumenta masovno su deljena na društvenim mrežama, ali posle svršetka operacije evakuacije stanovništva, koje živi na desnoj obali Dnjepra u Hersonskoj oblasti (uglavnom, na teritorije pod kontrolom Ruske Federacije), ionako slabašno inetersovanje svetskih medija za masovne zločine koje su počinile ukrajinske vojne snage naglo je, a verovatno i trajno, usahlo.
Postavljamo pitanje, koji je razlog naveo same Ukrajince da dokaze svojih zločina evidentiraju na tako brutalan način, te da ih, gotovo u „nultom vremenu“ prikazuju svojoj, ali i svetskoj javnosti?!
Odgovor na pomenuto pitanje otkriva i izvestan stav kijevskog režima prema mogućnostima postizanja bilo kakvog mirovnog sporazuma sa Ruskom Federacijom, posebno u 2023. godini, a posebno, opisani koraci „dokumentovanja sadizma“ verovatno nam otkrivaju i namere Oružanih snaga Ukrajine, kao i njihovih „protektora iz NATO“ u izvesno ratnoj, narednoj godini.
U proteklih nekoliko nedelje sve političko-vojne i bezbednosne korake koji su preduzimani od strane kijevskog režima i mogli bismo da opišemo kao „istinski trud da do nepostojećeg mirovnog sporazuma sa Moskvom nikada ni ne dođe“. U međuvremenu, uhapšen je poglavar Ukrajinske Pravoslavne Crkve Moskovskog Patrijarhata, mitropolit Onufrije, a na meti ostrvljenog bezbednosnog aparata kijevskog režima našli su se hramovi, posebno manastiri, koji se nalaze pod jurisdikcijom ove jedine, kanonski ustrojene pravoslavne, pomesne crkve u Ukrajini (koja je, doduše samo deklarativno, pre nekoliko meseci napravila raskol sa Patrijaršijom u Moskvi).
Sve ove poteze „zločinačke strasti“ kojevskog režima mogli bismo da posmatramo sa tri aspekta.
Na prvom mestu, prikazivanjem sopstvenih ratnih zločina nad civilnim stanovništvom kojevski režim želeo je da „pošalje poruku“ građanima Ukrajine u vezi sa „mogućom sudbinom svakog pojedinca, koji bi se drznuo“ da u ratu sa Rusijom pruži, makar i „platonsku naklonost“ prema ideji ruskog sveta.
Sa druge strane, poruku su poslali i Moskvi da nikakva veza između ova dva slovenska naroda, posebno ne ona relacija koja bi se zasnivala na egzistenciji Ukrajine u „domenu ruskog sveta“, više nije moguća.
Takođe, zvanični Kijev pokazuje nameru da u nekim nedoglednim mirovnim pregovorima uveća sopstveni „politički značaj i kapital“.
Takođe, jasno je stavio do znanja Rusiji, ali i političkom Zapadu da ga mirovni sporazum, osim onog koji bi podrazumevao povlačenje ruskog vojno-političkog sistema izvan međunarodno priznatih granica Ukrajine, jednostavno ne interesuje.
Uostalom, ne bi trebalo ni da postavljamo pitanje da li u Kijevu postoji neki političar ili državni rukovodilac, koji bi, kada bi došao u priliku, smeo da stavi svoj potpis na eventualni mirovni sporazum sa Rusijom i to u ovom trenutku, očigledne ukrajinske vojne inicijative.
Ukoliko i postoji ta osoba u Kijevu, sasvim ispravno i mudro, za sada „ćuti“, jer ako bi progovorila, verovatno bi se „preselila na onostrani svet“. Svakako, ne bi bila prva. Rusiji je možda i stalo do određenog mirovnog procesa.
Međutim, šta bi mirovni proces, pa čak i mir, u kome bi, npr. zvanična Moskva došla u priliku da inkorporira prisajedinjene teritorije u sastav svojih granica i sa pozicija međunarodnog javnog prava, doneo Ruskoj Federaciji?
Svakako, to ne bi bio mir trajnog karaktera. Militarizovana i nacionalistički ostrašćena Ukrajina predstavljala bi stalnu pretnju za ruske državne interese u Crnomorskom basenu, ali i za političke granice Rusije. Takođe, Sjedinjene Američke Države, koje su jedine geopolitički profitirale u ovom ratu, u datim okolnostima, bile bi prinuđene da ulože veliki napor i poslednji „atom svog političkog autoriteta“ da privole kijevski režim da prihvati na ovaj način opisani mirovni sporazum sa Rusijom.
Sada ostavljamo po strani činjenicu da SAD apsolutno nije stalo do početka bilo kakvog mirovnog sporazuma između zvaničnih Kijeva i Moskve. Takođe, ta Ukrajina brzo bi i formalno postala članica NATO i na navedeni način Rusija opet ne bi došla u priliku da „obuzda geopolitičku i vojno-stratešku opasnost“ na svojim južnim granicama i uopšte u Crnomorskom basenu.
Takođe, ruska bezbednosna politika, kao i svakodnevni, mirnodopski život njenih građana, bio bi uzdrman neprestanim gerilskim ratovima na „južnom krilu Rusije“, ali i terorističkim aktivnostima militantnih grupa, koje bi se nalazile pod kontrolom Kijevskog režima i NATO.
Dakle, ovaj rat završiće se porazom ili pobedom Rusije ili Ukrajine.
Pobeda za Rusiju bila bi označena okolnošću prema kojoj je kompletna teritorija Ukrajine stavljena pod njenu vojno-političku kontrolu, dok bi jedina pobeda za aktuelni kijevski režim bila potpuno proterivanje ruskog vojno-političkog sistema izvan međunarodno priznatih granica ove unesrećene istočnoslovenske zemlje.
Navedene perspektive otvaraju poglavlje „totalnog rata“, koji će „ugušiti“ sve perspektive teške 2023. godine.
(kraj)
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
