Почетна > Блог
Блог Свет

Огњен Карановић: Један поглед на рат у 2023. години – трећи део

Приликом преузимања Херсона од стране Оружаних снага Украјине почињени су многи ратни злочини над русофоним, проруски политички опредељеним становништвом или над оним делом популације, која је само на основу процене локалних милитантних кабадахија, пружала било који вид подршке руској војној сили од фебруара ове године.
Фото: Градске инфо

Велики део тих злочина добро је документован. Постоји мноштво снимака или фотографија масовних убистава, хапшења цивилног становништва, премлаћивања и разних видова тортуре (чак и жена и деце), направљених од стране – гле чуда, самих украјинских бораца! Наведена документа бестијалности и ратних злочина приказивана су у ударним терминима телевизијских емисија у оквирима електронским медија под контролом кијевског режима у Украјини.

Такође, у првим данима након извршења поменутих злочина дата документа масовно су дељена на друштвеним мрежама, али после свршетка операције евакуације становништва, које живи на десној обали Дњепра у Херсонској области (углавном, на територије под контролом Руске Федерације), ионако слабашно инетерсовање светских медија за масовне злочине које су починиле украјинске војне снаге нагло је, а вероватно и трајно, усахло.

Постављамо питање, који је разлог навео саме Украјинце да доказе својих злочина евидентирају на тако бруталан начин, те да их, готово у „нултом времену“ приказују својој, али и светској јавности?!

Одговор на поменуто питање открива и известан став кијевског режима према могућностима постизања било каквог мировног споразума са Руском Федерацијом, посебно у 2023. години, а посебно, описани кораци „документовања садизма“ вероватно нам откривају и намере Оружаних снага Украјине, као и њихових „протектора из НАТО“ у извесно ратној, наредној години.

У протеклих неколико недеље све политичко-војне и безбедносне кораке који су предузимани од стране кијевског режима и могли бисмо да опишемо као „истински труд да до непостојећег мировног споразума са Москвом никада ни не дође“. У међувремену, ухапшен је поглавар Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата, митрополит Онуфрије, а на мети острвљеног безбедносног апарата кијевског режима нашли су се храмови, посебно манастири, који се налазе под јурисдикцијом ове једине, канонски устројене православне, помесне цркве у Украјини (која је, додуше само декларативно, пре неколико месеци направила раскол са Патријаршијом у Москви).

Све ове потезе „злочиначке страсти“ којевског режима могли бисмо да посматрамо са три аспекта.

На првом месту, приказивањем сопствених ратних злочина над цивилним становништвом којевски режим желео је да „пошаље поруку“ грађанима Украјине у вези са „могућом судбином сваког појединца, који би се дрзнуо“ да у рату са Русијом пружи, макар и „платонску наклоност“ према идеји руског света.

Са друге стране, поруку су послали и Москви да никаква веза између ова два словенска народа, посебно не она релација која би се заснивала на егзистенцији Украјине у „домену руског света“, више није могућа.

Такође, званични Кијев показује намеру да у неким недогледним мировним преговорима увећа сопствени „политички значај и капитал“.

Такође, јасно је ставио до знања Русији, али и политичком Западу да га мировни споразум, осим оног који би подразумевао повлачење руског војно-политичког система изван међународно признатих граница Украјине, једноставно не интересује.

Уосталом, не би требало ни да постављамо питање да ли у Кијеву постоји неки политичар или државни руководилац, који би, када би дошао у прилику, смео да стави свој потпис на евентуални мировни споразум са Русијом и то у овом тренутку, очигледне украјинске војне иницијативе.

Уколико и постоји та особа у Кијеву, сасвим исправно и мудро, за сада „ћути“, јер ако би проговорила, вероватно би се „преселила на онострани свет“. Свакако, не би била прва. Русији је можда и стало до одређеног мировног процеса.

Међутим, шта би мировни процес, па чак и мир, у коме би, нпр. званична Москва дошла у прилику да инкорпорира присаједињене територије у састав својих граница и са позиција међународног јавног права, донео Руској Федерацији?

Свакако, то не би био мир трајног карактера. Милитаризована и националистички острашћена Украјина представљала би сталну претњу за руске државне интересе у Црноморском басену, али и за политичке границе Русије. Такође, Сједињене Америчке Државе, које су једине геополитички профитирале у овом рату, у датим околностима, биле би принуђене да уложе велики напор и последњи „атом свог политичког ауторитета“ да приволе кијевски режим да прихвати на овај начин описани мировни споразум са Русијом.

Сада остављамо по страни чињеницу да САД апсолутно није стало до почетка било каквог мировног споразума између званичних Кијева и Москве. Такође, та Украјина брзо би и формално постала чланица НАТО и на наведени начин Русија опет не би дошла у прилику да „обузда геополитичку и војно-стратешку опасност“ на својим јужним границама и уопште у Црноморском басену.

Такође, руска безбедносна политика, као и свакодневни, мирнодопски живот њених грађана, био би уздрман непрестаним герилским ратовима на „јужном крилу Русије“, али и терористичким активностима милитантних група, које би се налазиле под контролом Кијевског режима и НАТО.

Дакле, овај рат завршиће се поразом или победом Русије или Украјине.

Победа за Русију била би означена околношћу према којој је комплетна територија Украјине стављена под њену војно-политичку контролу, док би једина победа за актуелни кијевски режим била потпуно протеривање руског војно-политичког система изван међународно признатих граница ове унесрећене источнословенске земље.

Наведене перспективе отварају поглавље „тоталног рата“, који ће „угушити“ све перспективе тешке 2023. године.

(крај)


Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС

 

Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.

 

Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:

Jedan pogled na rat u 2023. godini – drugi deo

Преузмите андроид апликацију.