Od početka nesreće, koja je zadesila crnomorski basen, postavlja se pitanje, iz kojih razloga je ruski predsednik pokrenuo ovu specijalnu vojnu intervenciju? Još više, ostaju nedoumice, zbog čega je to učinio, baš u ovom trenutku?
Nesumnjivo, u proteklih osam godina od „krvavog Majdana“ i nasilne smene vlasti u Ukrajini, otvorena pitanja u vezi sa secesionističkim težnjama nepriznatih republika u Donbasu, kao i prisajedinjenje Krima i Sevastopolja Ruskoj Federaciji, do krajnjih granica opteretilo je rusko-ukrajinske međudržavne i međunacionalne odnose.
U navedenom periodu, rat je postao svakodnevica za nepriznate republike Donjecka i Luganska. Ponekad je rat imao „niži, a češće viši nivo“ intenziteta, ali, zapravo, odvijao se in continuo. Do februara ove godine, u borbama u Donbasu stradalo je preko 14 hiljada ljudi.
Rat u Donbasu, svakako je produkovao užasne zločine nad ruskim i „proruski opredeljenim“ stanovništvom, a ti zločini počinjeni su od strane ukrajinskih oružanih i paravojnih snaga, te sa opisanog aspekta posmatranja date krize, Rusija je imala izrazito moralno pravo, pa i obavezu da pokuša da zaštiti ovaj region od daljeg stradanja.
Međutim, opet postavljamo pitanje, zbog čega Putin tu zaštitu nije pružio ranije, možda i 2014. godine, kada su pominjani zločini bili u jeku svoje aktuelnosti?
Da li je ruski predsednik, punih osam godina, zaista očekivao da će ukrajinske vlasti da implementiraju odredbe „sporazuma iz Minska“ ili da će pokazati spremnost da priznaju prisajedinjenje Krima zvaničnoj Moskvi? Zar stanje u Ukrajini iz 2014. godine nije bilo mnogo povoljnije za ostvarenje vojno-političkih ciljeva Rusije, koje je ona indirektno iskazala, tek pre mesec dana?
Prisetimo se – Ukrajina je tada bila u opštem političkom rasulu, bez organizovane „centralne vlasti“ i sa legitimnim i legalno izabranim predsednikom Janukovičem, koji je bio onemogućen u vršenju svojih dužnosti, i to isključivo, zbog klasičnog prevrata, koji je tada izveden u Kijevu.
Postoje ozbiljne procene da je u proteklih osam godina blizu tri miliona građana Ukrajine napustilo svoju zemlju, te da su ti građani utočište pronašli u Ruskoj Federaciji.
Mnogi od njih bili su prinuđeni da „postanu izbeglice“, zato što su bili označeni kao „aktivne pristalice Janukovičevog proruskog režima“. Zapravo, na različite načine, pomenuta zajednica bila je angažovana ili se nalazila u vezi sa dotadašnjim ukrajinskim obaveštajno-bezbednosnim aparatom, a mnogi pripadnici te zajednice bili su deo rukovodećih struktura u oružanim snagama Ukrajine ili u okviru organizacije pravno-političkog sistema u ovoj državi.
Možda bismo mogli da zamislimo da je ovoj zajednici Putin namenio neki sličan angažman u „postratnoj Ukrajini“, koji je imala i pre 2014. godine. U opisanim okolnostima iz 2014. godine, Putin je mogao da pronađe i više prostora za ostvarenje svojih današnjih, a verovatno i tadašnjih ciljeva u Ukrajini, samo da je onemogućio Janukoviča da napusti Kijev i utočište pronađe u Rusiji.
Nismo sigurni da li bi postojao objektivan razlog, koji bi bilo koja institucija na političkom Zapadu mogla da upotrebi, kako bi delegitimisala eventualni poziv Viktora Janukoviča, upućen zvaničnoj Moskvi, da Rusija izvrši vojnu intervenciju, kako bi bio zaštićen ustavno-pravni poredak tadašnje Ukrajine. Verovatno, u opisanom, pomalo kontrafaktualnom scenariju, brojali bismo dane do trenutka kada bi ruske oružane snage „izbile na Karpate, sa kojih bi upitali ostatak Evrope i sveta – ‘da li još neko ima neki problem sa Rusijom?’…“
Međutim, taj poziv nikada nije bio „upućen“… Jedan važan razlog, zbog kojeg Putin tada nije intervenisao možda bismo mogli da pronađemo u činjenici da je posle 2016. godine, novi „stanar Bele kuće“ bio Dondald Tramp.
Da je Donald Tramp ostao američki predsednik i posle izbora 2020. godine, pitanje je da li bismo na poslednjoj Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji u februaru 2022. godine (koja je prošla, gotovo nezapaženo kod većeg dela srpske javnosti, uključujući tu i autora ovih redova), među zaključcima sa njenih sesija mogli da pročitamo i sledeće odredbe: „Rusija je od 2014. godine neprijatelj Zapada; širenje NATO u budućnosti biće usmereno protiv Rusije; ruski zahtevi za konkretne bezbednosne garancije, neprihvatljivi su…“, itd.
Nekoliko meseci pre navedene konferencije, koja je na kraju produkovala ove potresne i zlokobne zaključke, oružane snage Sjedinjenih Američkih Država stacionirane u Nemačkoj, postavile su lansirnu rampu za nove američke interkontinentalne rakete, razvijene 2021. godine (the LGM-30G Minuteman III version 2021), koje su sposobne da nose nuklearne bojeve glave, kao i rakete srednjeg dometa (do 2000 kilometara), sa ogromnom razornom moći i neviđenom preciznošću (navodno, „sposobne su“ da pogode i prozor u stambenoj zgradi, ukoliko bi postojao takav cilj).
Nisu li to bili dovoljni razlozi za početak Putinove intervencije? Nije li Bajden, sve vreme, „mamio Putina“, da Rusija, konačno, krene u rat?
(nastavlja se)
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Ognjen Karanović: Između Pekinga i Brisela – Istorijski slom rusko-ukrajinskog bratstva (treći deo)
Preuzmite android aplikaciju.
