Bez obzira na ishod rata između Rusije i Ukrajine, u budućnosti istoričari će 24. februar 2022. godine verovatno označiti kao „epohalnu tačku“ u periodizaciji istorijata političkih odnosa između političkog Zapada, sa jedne i Rusije, a možda i celokupnog političkog Istoka, sa druge strane.
Svakako, početak ruske specijalne vojne operacije ili invazije na Ukrajinu, predstavlja vrhunac stravične političke krize u odnosima između zvanične Moskve i političkog Zapada, koji je, nakon raspada Sovjetskog saveza ušao u svoju akutnu fazu nakon „Narandžaste revolucije“ iz 2004. godine, a posebno posle priznanja jednostrano proglašene nezavisnosti kosmetskih Albanaca u južnoj srpskoj pokrajini i ruske intervencije u Gruziji iz 2008. godine.
Međutim, te 2004. godine, teško da bismo mogli da pronađemo svetskog političara ili analitičara, koji bi sa sigurnošću predvideo da će za manje od dve decenije svet da doživi ovako oštru podelu na politički Istok i Zapad, kojoj danas svedočimo. Nesumnjivo, intervencija Rusije u Ukrajini predstavljala je povod za nezapamćeno furiozan odgovor Zapada prema zvaničnoj Moskvi.
Intenzitet tog odgovora dobijao je na snazi paralelno sa usporavanjem ruske vojne intervencije i otkrivanjem mnogih slabosti u „operativnim sposobnostima“, „konfuznom planiranju“ i „odsustvu logističke podrške“ u oružanim snagama Ruske Federacije.
Ponovo nesumnjivo, administracija predsednika Džo Bajdena ostvarila je „njegove najintimnije političke i geopolitičke snove“, koje se sastoje u namerama postizanja pune izolacije Rusije, koja bi, u krajnjoj instanci, ovu veliku silu svela na državu u redu drugorazrednih zemalja, čiji bi uticaj na geopolitičke procese u svetu postao beznačajan.
U navedenom mišljenju mogli bismo da pronađemo stvarne uzroke ovog strahovitog sloma međunarodnog poretka, koji smo poznavali pre 24. februara ove godine.
Možda bismo i tešku pandemijsku i svetsku ekonomsku krizu od 2020. godine mogli da posmatramo u opisanom kontekstu. Pre gotovo tri meseca Rusija je preduzela korake, koji nisu neobični za „vekovno ponašanje“ bilo koje istorijske velike sile, što takve postupke, opet, niti opravdava, niti ih čini etički nepodnošljivim, sa stanovišta posmatranja imperijalne svesti jednog društva.
Ipak, politički Zapad unisono je odlučio da Rusiju potpuno isključi iz savremenih tokova komunikacije i saradnje sa zemljama većeg dela evropskog kontinenta, ali i sa svim drugim „meridijanima“, koji baštine sličan „sistem vrednosti ili interesa“ sa tim istim političkim Zapadom.
U protivnom, kako bismo objasnili činjenicu da nijedna velika evropska zemlja nikada nije uvela Sjedinjenim Američkim Državama ni deo ovako strahovitog ekonomsko-političkog embarga sa kojim se danas suočava Ruska Federacija, kada je zvanični Vašington „sejao svoje smrtonosne intervencije od Grenade do Sirije“, u proteklom rasponu od svega tridesetak godina?!
Dakle, cilj je izolacija i ekonomsko, političko i vojno slabljenje Rusije do „tačke“ u kojoj bi ova drevna velika sila ostala potpuno beznačajna svetska država.
Prekid relacija između političkih Zapada i Istoka uslovljava „uzdizanje jednog novog, znatno sumornijeg sveta i njegovog poretka“, u kome ne bi smelo da nas previše začudi, ukoliko budemo svedočili postojanju „dva oblika Olimpijskih igara ili dva formata Ujedinjenih nacija“, zatim potpuno odvojenih, nadnacionalnih finansijskih, privrednih institucija, te zasebnih svetskih sportskih ili umetničkih manifestacija! Mnogi postavljaju pitanje, da li bi u opisanoj situaciji, prostranstva Afrike, većeg dela Azije i latinske Amerike, gravitirala prema „istočnom ili zapadnom polu“?
Ne dozvolimo nedopustivu neobjektivnost, zbog čega smo dužni da ukažemo na činjenicu da u odnosu na interese političkog Zapada, Rusija ne poseduje dovoljan kapacitet da u ovim delovima savremenog sveta ostvari odlučujuću dominaciju. Međutim, Narodna Republika Kina, i te kako poseduje! Ne predstavlja li slom Kine konačni cilj političkog Zapada? Od početka ove krize Kina je u više navrata potvrdila da „ostaje privržena strateškom partnerstvu sa Rusijom“.
Bez obzira na pokazanu opreznost u odnosima prema političkom Zapadu, posebno prema SAD, nemamo razloga da sumnjamo u odlučnost opisane kineske pozicije.
Najvažniji spoljnoekonomski i trgovinski partneri Kine su SAD, Evropska unija i Rusija, a za zvanični Peking, „nacionalni prioritet“ sastoji se u realizaciji višedecenijskog projekta „Pojas i Put“. Međutim, navedeni projekat, kao i ekonomska stabilnost Kine, u velikoj meri zavise od pozicija političkog Zapada prema zvaničnom Pekingu, te kinesku opreznost u vezi sa ukrajinskom krizom trebalo bi da posmatramo, upravo u kontekstu budućih relacija između Rusije i „džina sa Istoka“.
Kina pokušava da amortizuje mogućnost da politički Zapad prema njoj primeni zastrašujuću politiku sankcija, koja je sada postala „sudbina Rusije“, što Peking „ne spašava od volšebnih izbijanja novih svetskih kriza“, poput „pakistanske, cejlonske, solomonske i za nju najopasnije – tajvanske“! Sa druge strane, Rusiji je jedini izlaz na „svetsku političku i ekonomsku pozornicu“ otvoren, upravo preko Kine, koja je sada postala još jedna „ruska sudbina“.
(nastavlja se)
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Ognjen Karanović: Između Pekinga i Brisela – sudbina Rusije (deseti deo)
Preuzmite android aplikaciju.
