U svim prethodnim blogovima, koji su se odnosili na mučnu temu „još uvek formalno neproglašenog svetskog rata“, trudili smo se da budemo potpuno objektivni, te da bez opasnog viška emocija pokušamo da predstavimo i analiziramo istorijske i geopolitičke okolnosti, koje su uslovile novi zamah ukrajinske krize, te uzroke početka specijalne vojne intervencije ruskih oružanih snaga u ovoj crnomorskoj državi.
Sa istovetnom obavezom u vezi sa objektivnošću izlaganja pokušaćemo da ponudimo određeni zaključak, kada je reč o razvoju ove opasne svetske geopolitičke krize u bližoj ili daljoj budućnosti.
Pružili smo izvesna uverenja ili fakticitete u vezi sa ozbiljnim propustima, kada je reč o planiranju ove ratne operacije u vrhovima vojno-političkog rukovodstva Ruske Federacije, kao i o odnosu političkog Zapada prema zvaničnim Kremlju i Kijevu, ali i njegove uloge u izbijanju pomenute krize.
Pokušali smo da predstavimo i jednu retrospektivu geneze, istorijskog razvoja i današnjeg ustrojstva strukture političkog sistema u Rusiji, kao i odnosa ovog važnog segmenta ruskog društva prema fundamentima profila nacionalnog i duhovnog identiteta ruskog naroda, ali i drugih naroda na prostorima nekadašnjeg Ruskog carstva i Sovjetskog Saveza. Sada je trenutak da pokušamo da sagledamo budućnost Rusije ili njenu „sudbinu“, u odnosu na dva velika geopolitička centra u svetu – prema Briselu i Pekingu.
Takođe, postavljamo i pitanje, koja je sudbina ovog nesrećnog rata, odnosno kada i na koji način će on biti konačno završen?!
Sve do pre nekoliko godina, pa čak i danas, osnovni geopolitički cilj Rusije bio je da uspostavi snažne, partnerske, geopolitičke i geoekonomske relacije sa Evropskom unijom, pre svega sa Nemačkom. Uz velike uspone i padove, „sporohodnom trakom“, modifikovana, ali mudra vizija Šarla de Gola, o „Evropi, od Atlantika do Vladivostoka“, dobijala je svoje labave konture u vizijama ruskih političkih, akademskih i poslovnih elita.
Na taj način, bio bi stvoren jedan „geopolitički superkontinent“, gde bi Rusija ostala veliki izvoznik energenata i drugih sirovina, a Evropska unija bi postala snažan oslonac, kada je reč o savremenim tehnologijama i produktima iz reda širokog dijapazona industrijske proizvodnje.
Međutim, taj veliki projekat sada je uništen i o njemu ne možemo da razmišljamo za duži, višedecenijski period.
Kada je počela intervencija ruskih oružanih snaga u Ukrajini, mnogi političari i analitičari sa Zapada otvoreno su tvrdili da će „kidanje svih veza između Evrope i SAD, sa jedne i Rusije, sa druge strane, predstavljati početak kraha ruske ekonomije, a onda i tamošnje političke strukture“. Osim velike inflacije, koja je postala fakticitet u celom svetu, posebno u Evropskoj uniji (gde je njena realna, a posmatrano unazad, više decenija, istorijska stopa dostigla i 20 procenata), Rusija, zapravo nije ekonomski oštećena u velikoj meri.
Rusija je samodovoljna država, sa svim neophodnim resursima i privrednim kapacitetima. Velika sila sa 150 miliona stanovnika i prema veličini površine, koja ulazi u njene granice, najveća država na svetu. Ukoliko posmatramo avioindustriju, gde ruska ekonomija i privreda mogu da očekuju najveće probleme (zbog odsustva mogućnosti da Rusija uvozi opremu za postojeće marke i tipove aparata, koji se nalaze u njenoj vazduhoplovnoj floti), prisetimo se da je i Sovjetski Savez nekoć proizvodio svoje letelice, korišćene i u vojne, ali i u komercijalne svrhe.
Kompletna trgovina koja je bila usmerena na EU, sada se ubrzano preorijentiše i transformiše za potrebe nepreglednog kineskog tržišta.
O svim aspektima, sigurno nezavidnog položaja ruske ekonomije u 2022. godini, informiše nas JPMorgan Chase & Co, sigurno najznačajnija, američka multinacionalna investiciona banka i finansijska grupa, koja nas obaveštava da „strahotne sankcije političkog Zapada nisu postigle efekat, te da će ruska ekonomija zadržati svoju stabilnost“.
Svakako, time je ruska „sudbina“ u jednom dužem periodu postala snažno uvezana sa kineskim globalnim geopolitičkim interesima. Mogli bismo da kažemo da su Kina i Azija postali trajno „opredeljenje“ Ruske Federacije, kada je reč o strateškim partnerstvima. O tome svedoči i sama Kina, čije je Ministarstvo spoljnih poslova emitovalo snažan protest protiv poziva Grupe Sedam – najrazvijenijih zemalja sveta sa političkog Zapada, da Kina „ograniči svoje relacije sa Rusijom“.
Kina je više puta ponovila da ostaje pouzdan partner Ruskoj Federaciji, verovatno iz jednog važnog razloga.
Kina je svesna da je „ona sledeća“, ukoliko Rusija doživi kolaps, te da je „ona krajnji cilj sumanutih SAD“ u njihovom poslednjem pohodu na politički Istok. Taj pohod SAD već je izazvao sunovrat nemačke i uopšte evropske ekonomije. Izazvao je najveću krizu od završetka Drugog svetskog rata, a dalje nasilno proširenje NATO na granice Rusije u baltičkim i istočnoevropskim oblastima preti da uslovi izbijanje i nuklearnog rata. Taj pohod Zapada preti da izazove „nuklearnu oluju“ u kojoj će prve stradati, upravo američke saveznice na Baltiku i na Istoku Evrope.
Taj pohod preti da rat u Ukrajini „izveze“ na široke svetske, a na prvom mestu evropske meridijane. Nažalost, taj pohod i taj rat postaju sve izvesniji…
U cilju sprečavanja ovog sumabolnog i sumornog scenarija „izvoza rata iz Ukrajine“, oglasio se ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski, koji je doslovce izjavio: „… Činimo sve da odbranimo sve evropske vrednosti u Ukrajini, tako što nećemo dozvoliti da bilo ko drugi gine u Evropi, u borbi protiv Putinovog režima.“ Jasno je da nakon ove groteskne izjave, nikakav mirovni sporazum između Rusije i Ukrajine i nije moguć. Pa pobogu nesrećni predsednik, uništene i unesrećene Ukrajine tvrdi da on vodi „sveti rat“, ali za odbranu „evropskih vrednosti“.
Svakako, požalio se na činjenicu da Ukrajina još nije postala članica Evropske unije, ali nije se požalio na okolnost da Ukrajina ne može da dobije ovaj rat, te da će njegova zemlja ostati jedna skrhana, poluprazna pustolina, koja će predstavljati „kusur“ u međusobnim nadmudrivanjima i nadmetanjima između Poljske i ostatka američke Evrope, sa jedne i Rusije, sa druge strane. Na bilo koji način, Rusija će pobediti u ovom ratu. Pobeda će biti proglašena, možda i nakon pada „Azovstalja“.
Cena je ogromna i plaćena je… „Koliko će koštati Pridnestrovlje, Baltik i ušće Dunava“? Ne znamo… Samo da cenu niko „ne namiruje u rendgenima“, nakon pustoši, koje ostavljaju te „nuklearne oluje“.
(kraj)
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Ognjen Karanović: Između Pekinga i Brisela – sudbina Rusije (jedanaesti deo)
Preuzmite android aplikaciju.
