Poznata fraza o tome da „u ratu prvo strada istina“, jednostavno je neispravna. U „igri prestola“ velikih sila istina strada u miru, a u ratu joj se „njene ubice samo podsmevaju“.
Najbolje dokaze ovih tvrdnji pronalazimo u strahovitom „propagandnom ratu“, koji „besni u Ukrajini“, mesec dana nakon početka ruske specijalne vojne operacije ili invazije. Naravno, u ovom „vrtlogu propagande“ možemo da ustanovimo da sve sukobljene i „zainteresovane“ strane upotrebljavaju i zloupotrebljavaju mehanizme tzv. „meke moći“, kako bi kod protivnika izazvali što veću štetu.
Ništa to nije nepoznato u „vekovnim bespućima“ ratovanja, još od nastanka čovečanstva.
Informacije o desetinama hiljada poginulih ruskih vojnika (pominje se i cifra od 44 hiljade!), stotinama uništenih borbenih aparata ruske ratne avijacije, desetinama poginulih najviših oficira i komandanata ruske vojne operacije u Ukrajini, nezadrživoj, neizbežnoj i doglednoj propasti političko-ekonomskog sistema u Rusiji (što nagoveštava i Bajden u svom pozivu da je potrebno „srušiti Putina sa vlasti“), koje produkuju ukrajinske vlasti i mediji sa političkog Zapada, sa jedne strane; zatim, očigledno, izunuđene promene u taktici i planovima ruskih oružanih snaga u Ukrajini, koje zvanična Moskva predstavlja, kao „legitimno smenjivanje različitih faza“ u svojoj strategiji ratovanja u odnosu na „kijevske vlasti“, sa druge strane, u suštini su potpuno nevažne i istinski predstavljaju savršene „egzemplare rušilačke snage“ političke i medijske propagande u regionalnoj i svetskoj političkoj krizi, izazvanoj „ratnim požarom u Ukrajini“.
Pokušajmo da „izolujemo“ fakticitete, kada govorimo o navedenim pitanjima, koji bi mogli da nam pomognu da razumemo ili predvidimo budući položaj Rusije nakon svršetka rata u Ukrajini, odnosno njen budući geopolitički položaj i političko-ekonomski karakter pomenute velike sile.
Bez obzira na furioznu odbranu ukrajinskih oružanih snaga, ishod rata biće poraz Ukrajine. To je nesumnjivo i neupitno.
Takođe, veoma je upitno da li je ruska vrhovna komanda planirala izvođenje „specijalne vojne operacije“ iz „više faza“, odnosno na način, koji se ogleda i u sadašnjoj konstelaciji snaga na ukrajinskom ratištu.
Ozbiljni poznavaoci vojnih doktrina i strategije ratovanja, ukazaće Vam na činjenicu da su ruske snage ovako obimno zamišljen opseg vojne operacije preduzeli sa malim brojem oružanih snaga (svega nekoliko desetina hiljada), a da je, zaista, u početku izgledalo da je osnovni cilj ruske kampanje osvajanje Kijeva, uz generisanje situacije u kojoj bi se ukrajinski vojno-politički „vrh“, ubrzo, opredelio za određeni format kapitulacije (vojske ili države).
Međutim, činjenica je da ruski vojno-politički vrh nikada nije saopštio da se u kampanji, koju je preduzeo, opredelio za „blickrig“ („blitzkrieg“) „model“ ratovanja u Ukrajini.
Takođe, zvanična Moskva više puta je saopštila da „…Kijev nije cilj vojne kampanje u Ukrajini“. Onda se postavlja legitimno pitanje, zbog čega su oklopne snage ruske armije, već u prvim satima od pokretanja operacija, usmerili svoje snage i ratne napore u pravcu ukrajinske prestonice, gde su za 48 časova „stigli“ i do kijevskih predgrađa, samo da bi tamo ostali „ukopani i nepomični“, već 33 dana?
Svi koji tvrde da je ova činjenica dokaz strahovitog ruskog poraza i nekakvog vojnog uspeha Ukrajine, u dovoljnoj meri ne poznaje vojnu doktrinu i istoriju strategije ratovanja ruske vojske u poslednjih dva do tri veka.
Naravno, date doktrine i strategije prilagođavane su izazovima istorijskih epoha, profilu neprijatelja protiv kojih je Rusija ratovala u prošlosti, kao i opsegu tehničko-tehnološkog razvoja različitih vidova i vrsta oružja i oruđa, ali srž te doktrine, do danas, ostala je nepromenjena.
Autor ovih redova (iako sa potpunog laičkog stanovišta), kazao bi da je opisana okolnost velika greška u ruskim vojnim doktrinama, što je dokumentovano u istorijatima i svih „ruskih ratova“ u poslednja dva stoleća, od rusko-turskih ratova u XIX veku, Rata protiv Napoleona, sukoba sa „evropskim silama“ u Krimskom ratu, Velikog rata, Drugog svetskog rata, posebno „čečenskih ratova“, pa sve do Intervencije u Gruziji, 2008. godine.
U „jezgru ruskog modela ratovanja“, nalaze se, često konfuzno zamišljeni ratni planovi (koji se gotovo nikada ne ostvare, zbog čega usledi njihova na „brzinu osmišljena“ revizija), kao i taktika, u kojoj u ofanzivnim operacijama, ruska vojna komanda angažuje manje oružane snage (kada je reč o ljudskim resursima), da bi nakon (često) katastrofalnih rezultata tih ofanziva i nezadrživog napredovanja ruskih neprijatelja, navedena komanda preduzimala dugotrajne reorganizacije.
Nakon reorganizacije, usledila bi strahovita kontraofanziva sa značajno uvećanim ljudskim resursima u kvantitativnom smislu, koja bi se nakon „pirovskih okršaja“, redovno okončala velikom ruskom pobedom.
Pomenute oklnosti, takođe, redovno, bile su uslov, zbog kojih su Rusi u ratovima trpeli ogromne ljudske i materijalne gubitke, koje „merimo u milionima“.
Jedini put kada su odstupili od date taktike bilo je u ruskoj intervenciji protiv Mađarske revolucije 1848. godine, kada su u nezadrživoj ofanzivi protiv Lajoša Košuta, već u startu angažovali preko 200 hiljada ratnika, što se završilo gušenjem Revolucije u Habzburškoj monarhiji, 1849. godine.
(nastavlja se)
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Ognjen Karanović: Između Pekinga i Brisela – Zašto je izbio rat? (četvrti deo)
Preuzmite android aplikaciju.
