Nezamislivo se dogodilo, te kao da se čini da je kolektivno ludilo zaposelo nesavršeni razum ljudski!
Dok eksplozije od bombi i raketa odjekuju ukrajinskim prostranstvima, nakon ruske vojne intervencije, pitamo se da li se svet nalazi pred ambisom kataklizme novog planetarnog oružanog konflikta?
Da li se čovečanstvu toliko dosadilo, da je spremno da ponovo „zapali svetske meridijane“ i to „divljom vatrom“, kakvu istorija nije još upamtila?!
Umesto ove prilično sumorne predstave potencijalne kataklizme čovečanstva, možda je nastupio trenutak da pokušamo da razumemo „geopolitički trenutak“, u kome je izbio novi zamah tzv. „ukrajinske krize“.
U prethodnim blogovima, u kojima smo analizirali prvu godinu mandata američkog predsednika Džozefa Bajdena, naglasili smo da nova administracija u Beloj kući pokušava (i očigledno u tome uspeva) da ponovo afirmiše geopolitičku strategiju zvaničnog Vašngtona, koja je bila dominantna do vremena Trampove administracije.
Cilj je ostao jasan – potpuna izolacija Rusije u odnosu na svetske ekonomske i političke procese i stanja, sa naglaskom na napore Sjedinjenih Američkih Država da relacije između Evropske unije i zvanične Moskve u znatnoj meri ograniči, ako ne i potpuno ih ukine.
Međutim, navedene okolnosti, neumitno, usloviće „prepuštanje Rusije u puni i neraskidivi čelični stisak ili zagrljaj džina sa Istoka“.
Ukoliko u ovom pitanju, kao uslov za razumevanje potencijalnog odgovora, za trenutak, zanemarimo stvarne namere administracije predsednika Džo Bajdena, pomenuta mogućnost generisaće novi bipolarni svetski poredak, za koji ne možemo da budemo sigurni, na koji način pruža korist za interese SAD i političkog Zapada u celini?!
Možda je „bipolarni svet“ i jedina namera SAD i predsednika Bajdena, te je indikativna okolnost, u kojoj od akutnog zamaha ukrajinske krize u proteklim mesecima, Vašington uporno naglašava da je potrebno i vojno zaštiti „istične granice“ NATO u Evropi, dok, kao „vid zaštite“ granica Ukrajine, zvaničnom Kijevu obećava „oštre sankcije“ protiv Ruske federacije.
Nesumnjivo, dati odgovor pruža izvesno ohrabranje da će rat u Ukrajini da zadrži „regionalni karakter“, bez obzira na njegov intenzitet.
Sa druge strane, izražena želja ukrajinskih vlasti da se pridruži u članstvo Severnoatlantski, uistinu predstavljala je „crvenu liniju“, za koju je Kremlj više puta naglasio da „neće dozvoliti da je Kijev pređe“. Bili bismo neobjektivni, ukoliko ne bismo podsetili da su pojedine odredbe osnivačkih propisa i drugih normativnih akata NATO prilično decidni u vezi sa „uvođenjem“ u članstvo država, koje imaju otvorena ili, ili čak osetljivo-sporna pogranična pitanja.
Iz datih razloga, pitamo se na koji način je Ukrajina imala nameru da implementira svoju želju da postane članica Saveza?
Sa punom svešću o ovim činjenicama, dužni smo da postavimo pitanje zbog čega je i Rusija problem članstva Ukrajine u NATO postavila u kategoriju jedne od crvenih linija, koje bi mogle da izvrše uticaj na Vladimira Putina da pokrene vojnu intervenciju protiv zvaničnog Kijeva?
Jednom rečju, da li je (i sa Istoka i sa Zapada) Ukrajini rečeno da ostaje deo „ruskog strateškog, političkog i kulturološkog prostora“? Ukoliko je odgovor potvrdan, to bi značilo i da je Rusija saglasna sa potencijalnim planom Bajdena da na „kovidom slomljenim svetskim poretkom bude izgrađen“ jedan novi, ali i te kako dobro poznat geopolitički sistem bipolarnog sveta.
U datoj situaciji, između Brisela, Berlina i Pariza, sa jedne strane i Pekinga sa druge strane, Kremlj se opredelio za „džina sa Istoka“.
(nastaviće se)
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
