Evropska politička zajednica je međuvladina organizacija za političke i strateške diskusije o budućnosti Evrope.
Čine je 44 evropske države, kao i predstavnici Evropske unije. Evropsku političku zajednicu predložio je predsednik Francuske Republike Emanuel Makron. U toku francuskog predsedavanja Savetom Evropske unije, Makron je zvanično predstavio projekat na sastanku Evropskog saveta koji je održan 23. i 24. juna 2022. godine.
Prema Makronovom predlogu, cilj projekta je da obezbedi platformu za koordinaciju politike među evropskim državama, te podstakne politički dijalog i saradnju u cilju rešavanja pitanja od zajedničkog interesa, kako bi se ojačala bezbednost, stabilnost i prosperitet Evrope. Ujedinjeno Kraljevstvo je 29. septembra 2022. najavilo da će prisustvovati sastanku i ponudilo da bude domaćin narednog.
Prvi samit Evropske političke zajednice održan je u Pragu, glavnom gradu Češke, 6. i 7. oktobra 2022. godine.
Stvaranje ovog novog foruma navodno je „zbunilo“ i Savet Evrope, te je portparol ove institucije izjavio: „U oblasti ljudskih prava, demokratije i vladavine prava, takva panevropska zajednica već postoji: to je Savet Evrope. Postavljamo onda opravdano pitanje – zbog čega je Makron pokrenuo inicijativu formiranja ove nadnacionalne, međuvladine asocijacije? Gde pronalazimo značaj njenog postojanja, ali i same uloge EPZ?
Još 2019. godine Emanuel Makron je obznanio da je potrebno postaviti moratorijum na „politiku evropskih integracija u istočnim i jugoistočnim predelima evropskog kontinenta“, sve dok sama Evropska unija ne završi veoma zahtevan i kompleksan proces transformacije njenih strukturalnih mehanizama funkcionisanja. Navedeni proces bio je svakako neophodan nakon Bregzita i nekoliko izuzetno „razornih posrtaja evropske porodice“ u ispunjavanju svrhe postojanja Evropske unije (ograničeni i delimični uspeh Berlinskog procesa, krah Briselskog dijaloga između zvaničnog Beograda i privremenih prištinskih institucija, sunovrat Minskih sporazuma, debakl politike „otvorenih granica“ u migrantskoj krizi iz 2015. godine, itd.).
Zapravo, od nastanka Evropske unije 1992. godine, spoljna i bezbednosna politika, kao i mehanizam odlučivanja unutar ovog konglomerata evropskih država predstavljali su permanentan izvor krize u samim temeljima ove nadnacionalne organizacije.
Navedeni problemi dobili su svoju akutnu dimenziju od trenutka „Velikog proširenja iz 2004. godine“, zatim ulaska Rumunije i Bugarske, 2007. godine i naposletku Hrvatske, 2013. godine. Zemlje centralne Evrope, poput Poljske (sa njenih 40 miliona stanovnika), uz Češku, Mađarsku i Rumuniju, postale su snažan činilac u prosecima usvajanja i implementacije odluka unutar „nesložne evropske porodice“.
Pomenute države, u ekonomskom pogledu, višestruko usmerene prema privrednim i političkim interesima Nemačke (sa čijom privredom su postale gotovo isprepletane), ipak su bile i ostale važan oslonac američkih geopolitičkih, geostrateških i vojnostrateških ciljeva u Evropi, kao svojevrsni „granični bedem“ naspram političkog Istoka.
U velikom sudaru Istoka i Zapada, Evropska unija, strahovito poljuljana svojom strukturalnom krizom, sve više je gubila „sadržaj svoje svrhe“.
Krahom Ustava EU, ograničenim uspehom Lisabonskog sporazuma, Bregzitom, pandemijom, a onda i rusko-ukrajinskim ratom, EU je konačno prestala da postoji kao geopolitički činilac od globalne važnosti, te je zadržala (i te kako značajan) status geoekonomske sile. Međutim, uz Angelu Merkel, predosetivši neumitni sunovrat geopolitičkog značaja „Stare dame“, Makron je 2019. godine projekat „Evropa u tri brzine“ predstavio, kao potencijalnu budućnost, ne samo politike pridruživanja zemalja Evrope nadnacionalnoj integraciji, već i same uloge i strukture Evropske unije.
Svestan je Makron da je EU izgubila primat u determinisanju sadržaja spoljne politike Brisela i na samom evropskom kopnu, a kamoli izvan njega ili u evropskom graničnom pojasu, koji se u političkom smislu danas podudara sa linijom „dometa ruskog oružja u Ukrajini“.
Da ne bi cela centralna i jugoistočna Evropa postala poligon američke vojne, ekonomske, političke i geopolitičke moći i uticaja, predstavljena je Evropska politička zajednica, bez zadataka, institucija, ciljeva, planova ili nade!
U datom formatu ona može i da dobije pozitivnu sankciju od strane Vašingtona, jer ne predstavlja ni izazov, a ni pretnju za interese američke globalne moći. Osim, ukoliko „autorska prava“ u vezi sa njenom idejom, strukturom i eventualnim zadacima ne otkupe sami Amerikanci?!
Možda se u datoj okolnosti krije i razlog agilnog učešća „bregzitovskog“ Ujedinjenog kraljevstva u organizaciji prvog samita EPZ u Pragu, te objave njihove namere da ugoste i naredni samit, razume se ukoliko on bude ikada sazvan i održan?!
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Ognjen Karanović: Ruska mobilizacija – nova faza rata u Ukrajini?
Preuzmite android aplikaciju.
