Bez obzira na retoriku političara u mnogim izbornim kampanjama, ne postoji nijedna evropska zemlja, u kojoj izborne cikluse prati opšta nedoumica, kod političke ili široke javnosti, da li će ona nastaviti „svoj život“ i nakon završetka pomenutog ciklusa.
Osim, kada je reč o Bosni i Hercegovini i Republici Srpskoj. Na izborima u drugim evropskim državama, građani se, eventualno opredeljuju u vezi sa kursom i diskursom nacionalne politike, ali nikako ne „vode debate“ oko „smisla ili mogućnosti“ postojanja sopstvene zemlje.
Međutim, u Bosni i Hercegovini, nisu sprovedeni nijedni izbori (za različite nivoe u organizaciji vlasti u ovoj državi) od 1996. godine, a da centralna tema u vezi sa opredeljem biračkog tela nije se odnosila, upravo na pitanje da li će BiH i Republika Srpska opstati nakon iskazivanja biračke volje!
Interesantno, samo u veoma „izolovanim situacijama“ ili retkim slučajevima u toku tih, gotovo dvadeset izbornih ciklusa, postavljalo se pitanje opstanka, možda i „najupitnije tvorevine“ (posle Privremenih prištinskih institucija na Kosmetu) na celokupnom evropskom kontinentu, a to je Federacija Bosne i Hercegovine, sa svojim „čudnovato“ ustrojenim kantonima.
Tako je i ovaj put, na početku još jedne izborne godine i u toku političke kampanje, koja uveliko traje, pred Opšte izbore, krajem 2022. godine.
Permanentna politička kriza, koja decenijama parališe funkcionalnost Federacije Bosne i Hercegovine i u situaciji kada vlada ovog entiteta, nakon izbora iz 2018. godine, nije nikada ni izabrana i gde navedeni entitet ulazi u četvrtu godinu privremenog budžetskog finansiranja, kulminirala je krahom pregovora o izmenama izbornog zakona, koji je trebalo da „amortizuje“ dalji proces majorizacije hrvatskog naroda u BiH i „suzbije“ težnje „političkog Sarajeva“ da poništi hrvatski nacionalni identitet u ovom entitetu.
Međutim, čini nam se da ovi fakticiteti nisu zaokupili neku posebno vrednu pažnju večno prisutne međunarodne zajednice (čitajmo – „političkog Zapada“), kada je reč o njihovim „protektorskim pogledima“ na političku krizu u BiH. Naprotiv, učinili su sve, pa i inicirali „akciju“ svesrdne pomoći bošnjačkom segmentu „političkog Sarajeva“, u njihovim naporima da fokus političke krize u BiH „prebace“ iz Federacije BiH u Republiku Srpsku.
I u tome su, nažalost i uspeli.
Sada niko ne govori o Federaciji, već po „starom dobrom običaju“ i narativu, „negovanim“ od devedesetih godina prethodnog stoleća, udružene snage „političkog Zapada i Sarajeva“, tvrde da je Republika Srpska generator krize u BiH, zbog same činjenice da Dodik nikada nije pristao da implementira nekakvu „fantomsku kreaturu“ od „političkog procesa“, kojeg su predstavnici bošnjačkih političkih elita, Evropske unije, Sjedinjenih Američkih Država i NATO, nazvali „briselskom fazom“ razvoja BiH, koja je trebalo da usledi nakon „dejtonske“.
Sve su to antidejtonske konstrukcije namere ovih činilaca i generatora krize u BiH, da ovu državu ustroje kao „blago“ decentralizovanu i regionalizovanu, unitarnu državu, gde bi opisana konstitucija trebalo da „u okovima kontrole drži“, pre svih, Bošnjake i to od strane srpskog i hrvatskog činioca, uz nadzor „svetskih kamera“ iz Vašingtona i Brisela.
Izgovor da je ta „briselska faza“ potrebna radi stabilizacije države i njenih evrointegracija, više je nego žalosna.
U tom slučaju, barem pet država-članica EU trebalo bi odmah da izgube svoje pozicije u ovoj nadnacionalnoj zajednici, iz razloga što imaju izrazito kompleksno državno uređenje.
Međutim, postavljamo pitanje, zbog čega je u delu javnosti stvoren utisak da je opozicija u Republici Srpskoj pokazala saglasnost sa stavovima „političkog Sarajeva i Zapada“, kada je usvojila stanovište, prema kojem su akcije Dodika i Vlade Republike Srpske u vezi sa „politikom vraćanja oduzetih nadležnosti Republike Srpske“ sa državnog nivoa na organe navedenog entiteta, zapravo politički, predizborni manevar srpskog člana Predsedništva BiH, koji bi mogao da ovu državu „odgurne“, čak i u rat.
Da li je na taj način opozicija odlučila da podrži „prenošenje“ postojeće krize iz Federacije BiH u Republiku Srpsku? Zar namera „stranog faktora“ i „političkog Sarajeva“ da u sklopu najavljene reforme statusa i popisa nekakve državne imovine BiH, čime bi Republika Srpska izgubila pravo vlasništva nad svojim prirodnim resursima (vodama, šumama i energentima), nije bio dovoljan razlog da političke snage u Republici Srpskoj ne postave svoje interese u jedinstven front? Postoji li, od prethodnog leta, iskazano jedinstvo srpske političke scene u Srpskoj?
(nastaviće se)
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
