Без обзира на непромењену структуру Додиковог бирачког тела у протекле две деценије, али и упркос неизмењеним методама комуникације СНСД са својим гласачима, идентитетска питања, као и оправдана забринутост српског народа у вези са будућношћу Републике Српске и „дејтонске структуре“ Босне и Херцеговине, били би довољни разлози, који би могли да услове још једну, извесно, последњу победу Милорада Додика у неком изборном циклусу, који очекујемо и на предстојећим општим изборима у овој држави.
У последњих неколико недеља, откривене су и озбиљне „пукотине“ у „слози удружене опозиције“. Перспективни млади политичар, градоначелник Бањалуке, Драшко Станивуковић, по свему судећи, фокус своје политичке пажње задржаће на локалном нивоу у организацији власти у Српској и БиХ.
На тај начин, значајан „персонални сегмент“ у предизборној кампањи опозиције, биће веома „дефицитаран“, из разлога што је млади Станивуковић показао да добро разуме улогу друштвених мрежа и комуникације са млађом популацијом, а све у сврхе надметања са својим политичким противницима.
Дате особине нису блиске, како ни лидерима владајућих снага, тако ни вођама опозиционих политичких странака.
У поменутом контексту, одсуство Станивуковића из „политичке утакмице“, могло би да услови велику штету за рејтинг и евентуални политички успех опозиције на предстојећим изборима. Чињеница да ПДП не показује велике симпатије према свом члану, Станивуковићу, и то из разлога сујете и суревњивости у руководећим структурама ове странке, дату, веома комплексну ситуацију у опозиционим редовима, чини још гротескнијом.
Додуше, чини се да је и Станивуковић још одавно „окренуо леђа ПДП“. Вероватно, из истих, по политичку каријеру, често кобних, разлога сујете.
Опозиција је покушала да важне теме, попут борбе против корупције и криминала, санирања последица здравствене и економске кризе, представи као „фундаменте политичке борбе“, око којих би се окупило бирачко тело.
Међутим, након срамног „Инцковог антизакона“, Додик је успео да у фокус пажње политичке заједнице врати теме националног опстанка, очувања Српске, враћања одузетих ентитетских надлежности и заштите „дејтонског карактера“ устава БиХ.
Опозиција није разумела постојећи политички тренутак.
Такође, опозиција одбија да „поверује“ да су Србима у БиХ (оправдано), опстанак Српске и српског националног идентитета и његовог политичког израза, много важније теме од било које „борбе против корупције“, која је у историји дејтонске БиХ и Републике Српске, често и злоупотребљавана, управо како би зарад тог „светог циља“, успостављања правне државе и владавине права, било нарушено, ако не и укинуто ентитетско политичко организовање српског народа у БиХ.
У протеклих деценију и по, политички Запад и његови савезници у БиХ желели су да Републику Српску представе, као „извориште“ корупције и криминала у овој држави, што су биле потпуне бесмислице.
Међутим, надали су се да ће српски народ прихватити дати наратив, те да ће у перспективи бити спреман да Републику Српску (макар у овом формату), а због наведених наратива, једном за свагда и одбаци.
Политичке странке са опозиционог политичког „пола“, макар и делимично, идентификовале су своју борбу са јавно прокламованим циљевима дела међународне заједнице са политичког Запада.
Према схватањима политичког тела Српске, опозиција је направила и још гору идентификацију, ону са интересима „политичког, бошњачког Сарајева“. Наравно, реч је о потпуно дезоријентисаним политичким корацима опозиционих снага, „разрованих унутрашњим политичким сукобима“, али и затечених потезима и наметањима предизборних тема од стране Милорада Додика.
Опозиција изгледа да и не претпоставља да би Додиково „политичко понашање“, можда и могло да одговара интересима политичког Запада. Генерисање нових институционалних криза, уз постојање перманентне политичке кризе у БиХ од 1990. године, довољн су разлог за политички Запад да захтева свој останак у овој држави, „где им је увек потребан неки Додик, како би наводно сузбијали неумитне дезинтеграционе процесе у овој унесрећеној земљи“.
Према томе, били ови последњи Додикови потези, „политички маневар или не“, опозиција није смела да допусти разбијање националног јединства у овако важним, а већ помињаним, државотворним темама. Уосталом, Приједор је то показао!
(крај)
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Преузмите андроид апликацију.
