Када је у време обележавања седамдесетогодишњице победе социјалистичке револуције и оснивања Народне Републике Кине, 2019. године најављено одржавање XX конгреса Комунистичке партије Кине за април 2020. године, „средишњи медији“ на политичком Западу окарактерисали су предстојећи „генерални скуп кинексих комуниста“, као „историјски самит“ од кога ће зависити и судбина генералног секретара КПК и председника НР Кине, Си Ђипинга.
Било је много „теоретичара друштвене стварности“, посебно са већ помињаног политичког Запада, који су избијање пандемије Ковида-19 постављали у непосредну везу са „неодређеним политичким потресима“ у самом врху кинеске Партије и државе.
Помињале су се и невероватне вести да је пандемија „покренута“ са циљем „одржања на власти“ или „збацивања са власти“ Си Ђипинга, те да се почетком 2020. године у Кини догодио преврат са „неразјашњеним последицама“.
Наравно, ове спекулације гтребало би да поставимо у раван „приповедања са маргина савремене збиље“, из разлога што не постоји ниједан доказ да су се политички и геополитички процеси у Кини или на глобалном нивоу после избијања пандемије одвијали на описани начин, као и са наведеним узроцима.
Међутим, потпуно је јасно да у изразито комплексном кинеском политичко-правном систему постоји изражена подвојеност у партијским структурама још од Великог ослободилачког рата и Револуције од пре осам или девет деценија, коју савремена социолошка терминологија европско-америчке научне провенијенције детерминише као „фракционашко деловање“ или „фракционашку природу“ Комунистичке партије Кине.
Несумњиво, одређене, пре свих кадровске промене у структурама КПК одвијале су се још од доласка Си Ђипинга на место генералног секретара Партије и председника Централне војне комисије, 2012. и 2013. године.
Дакле, у протеклих десет година догодила се уистину опсежна смена генерација, што представља један од основних принципа у раду КПК још од времена реформи Денг Сјаопинга. Међутим, те промене нису укључиле и сада неспорног „вођу кинеског комунизма и Далекоисточног змаја“.
Постављамо питање да ли су вишегодишње припреме за одржавање, а потом и вишемесечно одлагање почетка рада XX конгреса КПК били мотивисани унатрпартијским сукобима, као својеврсном отпору појединих фракција могућности (која је на крају и реализована) да Си Ђипинг и по трећи пут добије поверење делагата у „Великој сали народа“ у Пекингу, односно да ли су постојала озбиљнија спорења у вези са вођством кинеског председника и ако јесу, којим постулатима су она била узрокована?
Свакако, избором Си Ђипинга за трећи мандат на позицији првог руководиоца, односно генералног секретара КПК напуштен је вишедецнијски принцип о фреквентнијој смењивости врховног партијског и државног руководства у Кини.
У протеклих десет година Си Ђипинг утемељио је свој утицај у Партији и држави у оквирима потреба „политичког пргаматизма“, али истовремено постао је и веома значајан политички и духовни идеолог „кинеског пута у социјализам“ или како наведени курс и дискурс званичног Пекинга тумачи политички Запад, који и оптужује председника Сија за ауторитаризам, генерални секретар КПК детаљно је снкретизовао све анализе незаустављиве „трајекторије“ НР Кине према „глобалној доминацији“, на првом месту у Азији,а потом и на целој планети.
Си Ђипинг није извршио никакав преврат, који би му омогућио садашњу позицију, па и резултате, односно закључке управо завршеног XX конгреса. Одлука да повлачење колективног руководства унутар Сталног комитета или Политбироа Партије не прати, истовремено и одлазак актуелног председника НР Кине са његових положаја статутарно је утемљена у принципе делатности Партије још на претходном конгресу КПК.
Наведена чињеница не искључује извесну могућност да су постојали отпори према председнику Сију унутар армијских или партијско-фракционашких структура, посебно у односу на Си Ђипингову геополитичку платформу „релаксације односа са Сједињеним Америчким Државама“, нарочито након свршетка мандата Доналда Трампа у Белој кући.
Не заборавимо, у периоду раста тензија између званичних Вашингтона и Пекинга, а у вези са дрском посетом председнице Представничког дома Конгреса САД Ненси Пелоси Тајпеју, појавиле су се никад доказане информације да је Си Ђипинг био ухапшенм, те да је одређено време провео у „кућном притвору“, како би удовољио захтевима појединих армијских и фракционашких структура у Партији.
Међутим, видимо да је рад Конгреса Партије уз представљање његових закључака представљао „тријумф“ политичке доктрине Си Ђипинга.
Фундамент очигледних персоналних и колективно-кадровских промена у врху КПК требало би да потражимо у околностима напора за реализацијом планова о препороду кинеске привредне и политичке моћи, где је потребно одржати симбиозу социјалистички уређених социјалних оидноса у кинексом друштву са политиком слободног тржишта за кинеску привреду и економију.
Процењено је да је за дати циљ, успона НР Кине у ред привредно и војно-политичких развијених земаља света до 2049. године и стогодишњице формирање модерне кинеске државе, потребно одлагати неминовни оружани сукоб са САД, одржати принцип „освежавања персоналног састава“ колективних партијских и државних органа власти уз афирмисање снажног утицаја и ауторитета председника Кине и генералног секретара Партије.
Управо, описане смернице остале су и закључци XX конгреса Комунистичке партије Кине. Исправност наведене доктрине Си Ђипинга и КПК огледа се и у чињеници да пројекција Међународног монетарног фонда за 2022. годину указује да ће раст БДП Еврозоне бити 3,1%, а у НР Кини 3,2%.
Аутор: Огњен Карановић, историчар, ЦЗДС
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Огњена Карановића можете прочитати овде:
Ognjen Karanović: Evropska politička zajednica – uzaludna odbrana istočnih granica EU?
Преузмите андроид апликацију.
