Nemoguće nam je da zamislimo da postoji i jedna osoba u Bosni i Hercegovini, koja bi bila spremna da dvadesetšestogodišnji mirovni proces „odgurne u ambis“ novog oružanog konflikta, te da na taj način „donese novu nesreću“, ovoj, odavno unesrećenoj zemlji i njenim narodima.
Međutim, kada na razumne predloge ili političke korake Milorada Dodika i institucija Republike Srpske, u vezi sa njihovim jasnim pozicijama da bi bilo od esencijalne važnosti po opstanak Bosne i Hercegovine, ukoliko bi sve političke strukture iz reda tri konstitutivna naroda pokazale spremnost i uložile dodatni napor, a pre svega volju, da Dejtonski sporazum i ustav BiH, koji je proishodio iz navedenog dokumenta, ostanu očuvani, kao fundamenti državnosti, suvereniteta i ustrojstva pomenute zapadnobalkanske zemlje, odgovor, koji imamo prilike da čujemo iz „političkog Sarajeva“, posebno od strane Šefika Džaferovića, bošnjačkog člana Predsedništva i Alijinog sina, Bakira Izetbegovića, sastoji se u floskuli i zameni teza, prema kojima – „Milorad Dodik i Republika Srpska narušavaju Dejtonski sporazum, zbog čega imaju nameru da izazovu novo krvoproliće na Balkanu“.
Paradoks dobija nove dimenzije, kada nakon ovog floskulskog narativa, obično usledi potez „političkog Sarajeva“, koji dodatno naruši dejtonsku strukturu Bosne i Hercegovine, a sve u krajnjem cilju da ova zemlja jednom postane „unitarno-bošnjačka“!
Deluje neverovatno, ali izgleda da bošnjačke političke elite u dosadašnjoj istoriji suverene Bosne i Hercegovine nisu prepoznale sopstvene, ozbiljne propuste kada je reč o strateškom planiranju njihovog nacionalnog položaja u bližoj i daljoj budućnosti.
Sasvim je jasno da je najveći gubitnik u strahotnom građanskom ratu iz devedesetih godina prošlog veka u Bosni i Hercegovini bio, upravo bošnjački narod.
Umesto da su podržali razumnu ponudu ondašnjeg jugoslovenskog rukovodstva, kao i političkih struktura tadašnje Srbije, da Bosna i Hercegovina ostane u sastavu „bilo koje“ jugoslovenske državne zajednice, veliki deo bošnjačkih političkih elita i njihovog nacionalnog korpusa, odlučio je da sledi „viziju“ Alije Izetbegovića, koji je „ratnim plamenom“ zapalio celu zemlju, kako bi izašao u susret planu Franje Tuđmana, da fokus na ratnu krizu iz Hrvatske, jednostavno „preseli“ u Bosnu i Hercegovinu.
Bez obzira na bošnjačko-hrvatski ratni sukob iz 1993. i 1994. godine, Alija Izetbegović u stvari je ratovao za interese Franje Tuđmana, i to u naletu „geopolitičkog talasa“ podrške političkog Zapada prema ideji razbijanja Jugoslavije.
Kada je rat konačno zaustavljen, potpisivanjem Dejtonskog sporazuma, narodi u Bosni i Hercegovini dobili su priliku da u jednoj kompleksno „konstruisanoj“ državi izgrade stabilno evropsko društvo.
Taj cilj je mogao biti dostižan da je poštovano „svako slovo Dejtonskog sporazuma“, gde bi svi narodi ostali delimično nezadovoljni. Jasno je da su na osnovu postojećeg ustava BiH svi narodi bili prinuđeni da se odreknu svojih maksimalističkih političkih težnji.
Srpski narod nije ostvario svoju maksimalnu težnju da ostane u zajedničkoj državi Južnih Slovena, niti da Republika Srpska dobije međunarodno priznanje svoje državnosti. Hrvatski narod nije ostvario svoj prvobitni, takođe maksimalni cilj, da dominantno hrvatske etničke sredine u Bosni i Hercegovini prisajedini matici Hrvatskoj.
Takođe, Bošnjaci nisu ostvarili svoj maksimalni politički cilj.
Bosna i Hercegovina nije bila ustrojena kao dominantno bošnjačka nacionalna i unitarno uređena država. Upravo, navedene okolnosti uslovile su mogućnost da Bosna i Hercegovina nastavi svoj „život“, kao perspektivno društvo, u kome bi njeni narodi sami pronalazili interese za zajednički život, kao i minimume svojih zajedničkih interesa.
U zajedničkoj državi sa Srbijom i Crnom Gorom, bošnjačke političke elite mogle su da ostvare svoje maksimalističke ciljeve i to na jedan prirodan način, višedecenijskim jačanjem sopstvenih demografskih, političkih, ekonomskih i kulturoloških potencijala, gde bi hrvatski i srpski identiteski kapaciteti u BiH, na taj način, neumitno slabili.
Bez rata, na opisani način, Bosna i Hercegovina vremenom bi postala možda i nezavisna država.
Međutim, umesto da evaluiraju sopstvene propuste iz nacionalne istorije ili da makar istinski podrže potencijalno „srećnu dejtonsku“ budućnost BiH, bošnjačke političke elite neprestano anuliraju Dejtonski mirovni proces i uz podršku „političkog Zapada“ vraćaju BiH „na formulu unitarne Bosne“.
Kao što smo naglasili, bošnjački ideal „o unitarnoj Bosni“, bio je uzrok izbijanja građanskog rata 1992. godine. Možda bi najcelishodnije rešenje za Bosnu i Hercegovinu bilo modifikovanje njene ustavno-pravne strukture, i to u skladu sa Oven-Stoltenbergovim mirovnim sporazumom, prema kome je BiH trebalo da bude uređena kao državna zajednica tri konstitutivne etničke republike.
Na taj način, konačno bi i hrvatski narod dobio svoj „čuveni“ treći entitet. Naravno, ne možemo da izbegnemo i mogućnost da bi u tom slučaju taj hrvatski entitet mogao ponovo da se udruži sa bošnjačkim!
Činjenica je da nijedna od strana u Bosni i Hercegovini neće odstupiti od svojih minimalnih interesa, što aktuelnu političku krizu u ovoj zemlji dovodi u pat-poziciju.
Iz tih razloga postoji ozbiljna mogućnost da u BiH bude očuvan statusquo, makar u narednih nekoliko godina. A do tada, o ovom otvorenom „paketu“, Ivo Andrić bi kazao: „….Et sic Bosna ut antea neuregiena sine lege vagatur et vagabitur forte do sudgnega danka“ („I tako Bosna, luta, neuređena, bez zakona i lutaće možda i do sudnjeg dana“, Ivo Andrić, Nemirna godina, Priča o vezirovom slonu, Prosveta, Beograd, 1953).
(kraj)
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
