Prilikom svoje posete Bosni i Hercegovini i „Regionu“, Gabrijel Eskobar, zamenik pomoćnika državnog sekretara Stejt Departmenta Sjedinjenih Američkih Država, zaduženog za evropska i evroazijska pitanja, „gromoglasno je preneo“ uveravanja zvaničnika Bosne i Hercegovine da novog rata u ovoj državi neće biti.
Svakako, očuvanje mira u ovoj nestabilnoj i nefunkcionalnoj balkanskoj državi, koja i opstaje zahvaljujući volji, pre svih „političkog Zapada“, trebalo bi da bude prioritet u radu svih političkih struktura i nacionalnih elita u Bosni i Hercegovini.
U određenoj meri, „neutralne“ i „odavno izrečene“ floskule o potrebi „pokretanja dijaloga“ i „rešavanju svih pitanja u okviru institucija sistema“ u Bosni i Hercegovini, ostale su „glavne“ (makar javno saopštene) poruke gospodina Eskobara, inače iskusnog diplomate, koji je svoj profesionalni angažman na zapadnom Balkanu, već „imao“ i to u jednom od najturbulentnijih perioda u istoriji „Regiona“, odnosno u godinama nakon Dejtonskog sporazuma.
Međutim, sasvim opravdano, stečen je utisak da se razlog „putovanja iskusnog diplomate“ u Bosnu i Hercegovinu nalazi u „nameri američke diplomatije da konačno disciplinuje, uvek kočopernog Milorada Dodika“, ali i u poduhvatu, u kome bi Eskobar pokušao da „sanira“ katastrofalne posledice odluke prethodnog visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu, Valentina Incka u vezi sa nametanjem tzv. „zakona o zabrani negiranja genocida“.
Napomenimo da se taj famozni antizakon, kao „klin“ udenuo u večno krhke, a toliko neophodne srpsko-bošnjačke relacije na zapadnom Balkanu.
Inače, Eskobar je Dodika upoznao još 1998. godine, prilikom posete današnjeg člana Predsedništva BiH iz reda srpskog naroda, a ondašnjeg premijera Republike Srpske (u njegovom prvom mandatu), tadašnjoj šefici Stejt Departmenta, Medlin Olbrajt. Dakle, poznaju se, još iz vremena kada je Dodik za „vašingtonske jastrebove“ bio „dašak vetra sa Balkana“.
Naime, pre posete Eskobara regionu zapadnog Balkana, 28. oktobra, ove godine, na pitanja nekolicine kongresmena u Potkomitetu za Evropu, Evroaziju, energetiku i životnu sredinu, Komiteta za spoljne poslove Predstavničkog doma Kongresa SAD, „iz kojih razloga Dodik nije sankcionisan, zbog njegovih (navodnih) secesionističkih izjava“, diplomata je kazao da Sjedinjene Države, u dogovoru sa Evropskom Unijom, pripremaju „oštre političke mere i sankcije“ protiv „bilo kojeg subjekta koji destabilizuje zapadni Balkan“. U toku posete, pa i posle susreta sa činiocima i predstavnicima političkog života i sistema u Bosni i Hercegovini, takođe nismo mogli da uočimo određenu „personalizaciju problema“, u vezi sa političkom krizom u BiH.
Međutim, nakon dolaska u Crnu Goru, Eskobar je ipak spomenuo Dodika u kontekstu eventulanih sankcija, zbog političkog delovanja ovog srpskog političara i državnika.
Istovremeno, ukoliko želimo da budemo objektivni, ne možemo da tvrdimo da je Eskobar „pojačao retoriku protiv Dodika ili Republike Srpske“. Ta retorika „ustaljenog narativa o dežurnim krivcima“ u Bosni i Hercegovini prisutna je još od stvaranja Republike Srpske, a u poslednjih nekoliko godina Dodik neprestano „trpi“ sankcije od strane „političkog Zapada“. Takođe, neku značajno pojačanu retoriku protiv Dodika i Republike Srpske ne možemo da uočimo ni kod predstavnika Evropske unije. Doduše, briselska administracija više pažnje posvetila je poseti Viktora Orbana zvaničnoj Banjaluci, nego što je u proteklom periodu komentarisala političke poteze Milorada Dodika ili Republike Srpske.
Naravno, Eskobar i briselska administracija zadržali su poznate stavove o Bosni i Hercegovini za koju tvrde da je „posmatraju isključivo kao multietničku, inkluzivnu i demokratsku zemlju“. Da li bi ove pozicije „političkog Zapada“ trebalo da ukazuju da je pokrenut proces modifikacije ustava BiH i Dejtonskog ugovora ili da je taj proces, možda već odmakao, te šta bi pomenuto modifikovanje trebalo da podrazumeva – nikome to nije u potpunosti jasno?!
Možda je ovo trenutak da kompletan „bosanski paket“, koji je već „otvoren“, postavimo u određeni kontekst.
Nema sumnje da u političkom Sarajevu, tj. među bošnjačkim političkim elitama (nacionalističkim i građanističkim), među jurišnicima jugobeogradskog građanističkog „kruga dvojke“ (koji ovih dana obigravaju po ćoškovima ulica srpske prestonice, jurcajući za ilustracijama generala Ratka Mladića na zidovima zgrada), crnogorskim vlastodršcima, kao i među predstavnicima političkog Zagreba (i kod levice i desnice), postoji konsenzus, prema kome je političku mapu zapadnog Balkana potrebno ponovo preurediti, ali u skladu sa pojedinim principima iz zloglasnog ustava SFRJ od 1974. godine.
Razume se, prema tim svetonazorima, veći deo tadašnjih republika i pokrajina (koje su danas postojeće i nepostojeće države), zadržao bi svoju nezavisnost i to u čuvenim avnojevskim granicama, a Republika Srbija bila bi „slabašna“, „uplašena“, „skučena“, „pretkumanovska“, konačno „civilizovana poludržava“, bez identiteta, suvereniteta, slobode i pameti. Opet, razume se, Republika Srpska bila bi zbrisana, čak i iz sećanja Srba da su je stvarali i imali.
Upravo, „opisana mapa zapadnog Balkana“ predstavlja „najuzbudljivije snove“, Stjepana Mesića i njegovih sledbenika (ne samo u Hrvatskoj), koji se nadaju da je Bajden dovoljno „senilan“ i „srbomržnjom zatrovan“ predsednik Sjedinjenih Američkih Država, te da njega u politici „pokreću emocije“.
Nadaju se da će „novi talas, neke stare američke politike“, konačno zaustaviti, a ako je moguće i ukloniti Srbe, posebno iz Bosne i Hercegovine. Pa nije se Mesić uzalud hvalio dvostrukim fašističko/antifašističkim licem Hrvatske, kada je govorio da su „Hrvati u Drugom svetskom ratu pobedili dva puta – onda kada je stvorena Nezavisna Država Hrvatska, ali i kada je pobedio partizanski pokret, 1945. godine“. Nada se i sad, da neko u Vašingtonu ima razumevanja za potrebe „konglomerata sarajevsko-zagrebačkih branitelja protiv svega što je srpsko zapadno od Drine“.
Uveren je da će za takve ideje ponovo dobiti podršku, upravo od onih sa „političkog Zapada“, koji su u velikoj meri i stvarali takve narative i „potrebe“… Međutim, svi oni, zaboravili su da ovo nije Srbija, ni iz 1974, niti iz 1991, ali ni iz 2000. godine. Nije ni Amerika, a nisu ni srpsko-američki odnosi….
(Nastaviće se)
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
