Bez obzira na, uslovno rečeno, „neutralne“ poruke Gabrijela Eskobara, saopštene u toku njegove posete Bosni i Hercegovini, pretnje sankcijama Republici Srpskoj, nastavljene su i to sa pojačanim intenzitetom. Koje okolnosti su uslovile taj pojačani intenzitet negativne retorike i, prilično „agresivan stav“, koji iskazuju predstavnici briselske administracije, zvaničnog Vašingtona, a još više vlasti pojedinih zemalja u regionau zapadnog Balkana, prema Republici Srpskoj? Pokušajmo da objasnimo novonastalu situaciju, putem analiziranja nekoliko važnih činjenica.
U toku poslednjih dvadeset i šest godina od potpisivanja i početka implementacije Dejtonskog sporazuma, putem intervencionizma, odnosno primene famoznih „bonskih ovlašćenja“ visokih predstavnika, pritiskom međunarodne zajednice, pre svih „političkog Zapada“, te odlukama Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, Republika Srpska je ostala bez svojih 144 nadležnosti.
Bilo bi potpuno nemoguće da sada nabrojimo i druge, pojedinačne, odluke, tj. intervencije visokih predstavnika i Ustavnog suda BiH, koje su dodatno derogirale i one nadležnosti Republike Srpske, pa i Federacije Bosne i Hercegovine, koje nisu formalno ukinute u proteklih nekoliko decenija.
Sasvim objektivno, moramo da primetimo da je od vremena uspona političkog uticaja Srbije, od 2012. godine, te jačanja uloge Rusije u globalnoj politici, uz paralelan period slabljenja Evropske unije, odnosno intenziviranja strukturalne krize u ovoj nadnacionalnoj zajednici, „politika bonskih ovlašćenja“ visokih predstavnika, postepeno ostajala bez stvarnih efekata ili je primenjivana u znatno „oskudnijoj“ meri.
Tačnije, ta politika je lagano ustupala „mesto“ uticaju nakaradne, antidejtonske, protivustavne, tzv. „sudske prakse“ Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, koja je za cilj postavila konačno realizovanje prekompozicije političke i pravne strukture ovde države ili jednostavnije rečeno, slabljenje entiteta do „nivoa njihove neprepoznatljivosti i izlišnosti“.
„Sudijska oligarhija“, koja je skoncentrisana u sastavu Ustavnog suda, čijom delatnošću i dalje „gospodare“ tri člana iz inostranstva (koje predlaže tzv. Upravni odbor Saveta za implementaciju mira u BiH) i dva člana iz reda bošnjačkog naroda, putem navedene, tzv. „sudske prakse“, postala je istinski „tvorac prava i zakonodavstva“ u ovoj čudnovatoj državi.
Na opisane načine, Bosna i Hercegovina utvrđuje se u kontroverznom statusu jedinstvene države na svetu, gde „četiri stranca“ i dva građanina ove zemlje (oba iz samo jedne konstitutivne nacionalne zajednice, iako u Bosni i Hercegovini postoje tri konstitutivna naroda), predstavljaju nosioce ukupne zakonodavne vlasti, tvorce i konačne tumače svih političkih procesa i samog ustavnog ustrojstva ove države.
Svakako, uz delatnost visokog predstavnika, od ovog leta na veoma sporan način, izabranog Kristijana Šmita, moramo još da naglasimo da nijedna demokratska država na svetu, a takođe ni kontinentalni pravni sistem, jednostavno ne poznaje na ovaj način zamišljeni splet koncentracije zakonodavne, sudske i, generalno političke moći u „rukama“ svega šestoro ljudi, od kojih su većina državljani nekih drugih zemalja, a ne države u kojoj „tu nezakoniti dodeljenu im moć“.
Ne moramo ni da pominjemo da je ovaj, višedecenijski sistem, uspostavljen bez utemeljenja u Dejtonskom sporazumu, niti u rezolucijama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kojima su Dejtonski i Pariski mirovni sporazum potvrđeni i usvojeni od međunarodne zajednice, još 1995. godine.
Postavljamo logično pitanje, koji je konačni cilj „političkog Zapada“ u primeni ove jednostrane, „antientiteske“, a mnogi kažu, sasvim opravdano i antisrpske, pa i antihrvatske politike u Bosni i Hercegovini?
Već smo naglasili da su politički procesi u Bosni i Hercegovini, kao i geopolitički odnos globalnih sila i činilaca svetske politike prema ovoj državi, uvek i umnogome, zavisili od međusobnih odnosa između Turske, Saudijske Arabije i Izraela, kao i od njihovih relacija sa globalnom supersilom – Sjedinjenim Američkim Državama.
Rezultat ovih političkih i meritokratskih relacija, često se ogledao u volji „političkog Zapada“ da BiH bude preuređena u skladu sa unitarističkim principa, pri čemu je „ova globalni politički sektor“, redovno izlazio u susret političkim težnjama bošnjačkih građanskih i nacionalističkih elita.
„Unitarna Bosna“, razlog zbog koga je izbio građanski rat u BiH, vremenom je postala opsesija pojedinih uticajnih centara političke moći na „političkom Zapadu“.
Postalo je jasno, da licemernim deklarisanjem opredeljenja za zaštitu integriteta Dejtonskog sporazuma i ustava BiH, „mentori i sponzori unitarističkog principa“ sa „Zapada“, zapravo nastoje da izvrše strukturne promene pravno-političkog sistema u ovoj državi, pa da, onda u nekoliko koraka, od „države sa visokim stepenom regionalne decentralizacije“, bez atributa državnosti za regionalne jedinice, Bosna i Hercegovina postane klasična, prosto uređena, unitarna država.
Kako rekosmo, kao da su svi oni zaboravili da je to upravo bio razlog zbog kojeg je ova zemlja doživela strahoviti, krvavi, četvorogodišnji rat.
(nastavlja se)
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
