Umesto da uloži napor u cilju zaštite međunarodnog javnog prava, posebno u kontekstu očuvanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, te postojećeg ustavnog poretka Bosne i Hercegovine, „politički Zapad“ svojim, za sada, „deklarativnim akcijama“, u poslednjih nekoliko dana potpuno se „udaljava“ od normi međunarodnog javnog prava i navodnog cilja oličenog u dve i po decenije dugoj i neuspešnoj politici očuvanja odavno „prokuvanog i uvek kipećeg bosanskog lonca“.
Pre nekoliko dana, nekadašnji visoki predstavnik za BiH (OHR), Volfgang Petrič izjavio je da „…ne vidi svetlo na kraju bosanskohercegovačkog tunela…“, te da je „ustanovu“ visokog predstavnika trebalo odavno ukinuti.
Naime, Petrič je napravio paralelu između sudbine „zapadne intervencije u Avganistinu“ i misije međunarodne zajednice, pre svih NATO, u Bosni i Hercegovini.
Naglasio je sasvim opravdane tvrdnje da su „Sjedinjene Američke Države i NATO“, kao i u slučaju Avganistana, potpuno zanemarili istorijske procese i stanja u Bosni i Hercegovini, kao i tradiciju ustrojstva međunacionalnih odnosa u kompletnom regionu zapadnog Balkana, kada su odlučili da „ekspresno, već kroz nekoliko godina“ i gotovo nasilno, preurede i ustavnu strukturu i sam mirovni proces, koji je i „iznedrio“ tu ustavnu strukturu u ovoj državi, a sve u cilju uvažavanja isključivo bošnjačkih političkih zahteva (ne možemo da kažemo i nacionalnih interesa), kada je u pitanju „opskurni i nedosanjani mit o bošnjačkoj unitarnoj Bosni“.
Takođe, Petrič je saglasan sa mišljenjem da nijedan međunarodni protektorat, pa ni onaj sankcionisan od strane Ujedinjenih nacija, ne bi smeo da ima „vek trajanja“ duži od deset ili dvanaest godina.
Međutim, poučne reči ovog iskusnog austrijskog diplomate, kao da „ne odjekuju dovoljno u tamnim koridorima moći na političkom Zapadu“. Na nedavno završenom samitu šefova diplomatija zemalja članica NATO „izražena je zabrinutost“, isključivo zbog političkih poteza Milorada Dodika, kao i „posvećenost“ navedenog vojno-političkog saveza naporima u cilju izmene dejtonske strukture BiH. Takođe, pružena je i podrška odavno „preživeloj“ i kontraproduktivnoj ulozi ustanove OHR u BiH.
U duhu svoje „kolonijalne i imperijalističke prošlosti“, kada je u pitanju politička kriza u BiH, čini nam se, da su „najdalje otišli Britanci“.
Naime, Donji dom Parlamenta Ujedinjenog kraljevstva raspravljao je o krizi u BiH, te je usvojio i zaključke u vezi sa ovom temom, koji su se sadržajno snažno „oslonili“ predložena rešenja sa samita ministara spoljnih poslova država NATO u Rigi. Takođe, tzv. visoki predstavnik Kristijan Šmit dobio je i priliku da se obrati poslanicima u britanskom parlamentu.
U britanskoj političkoj javnosti niko nije posebno evaluirao nepojmljivu činjenicu da parlament jedne države usvaja odluke u vezi sa političkom krizom u drugoj suverenoj zemlji.
Svakako, nijedno političko telo u Velikoj Britaniji ili u strukturama NATO nije razmatrao uzroke krize u fnkcionisanju Bosne i Hercegovine, a posebno nije pokazao interesovanje za fakticitet da jedina istinska i praktično neotklonjiva kriza ustavne funkcionalnosti postoji u Federaciji Bosne i Hercegovine, gde još nisu implementirani rezultati sa prethodnih opštih izbora u BiH, zbog čega je aktuelna vlada ovog entiteta, na čijem čelu se nalazi u jednom trenutku uhapšeni premijer, i dalje u tehničkom mandatu (što će i ostati najmanje do narednih opštih izbora 2022. godine).
Ustavom BiH i Dejtonskim sporazumom zagarantovano pravo hrvatske konstitutivne nacionalne zajednice da njeno biračko telo i kolektivitet biraju člana Predsedništva Bosne i Hercegovine iz reda hrvatskog naroda, neprestano derogiraju bošnjačke političke elite i političke organizacije.
Iz datih razloga, upravo one sabotiraju mogućnost izmene izbornog zakona u BiH, koji bi otklonio ovo brutalno gaženje i ponižavanje kolektivnih nacionalnih prava hrvatskog naroda, zbog čega vodeće hrvatske političke partije i nacionalne organizacije i zahtevaju da izmenama izbornog zakona bude predviđena obaveza da hrvatskog člana Predsedništva države biraju građani samo u dominantno „hrvatskim sredinama“ Zapadne Hercegovine, Posavine i Srednje Bosne u Federaciji Bosne i Hercegovine.
Pomennuta okolnost uslovila je jačanje odavno prisutnog, neformalnog „srpsko- hrvatskog saveza“ u Bosni i Hercegovini, gde postoji saglasnost između dva konstitutivna kolektiviteta o zaštiti minimalnih nacionalnih interesa srpskog i hrvatskog naroda pred agresivnim, čak i militantnim „nasrtajima“ bošnjačkog naroda i dela „političkog Zapada“, usmerenih prema cilju „izgradnje unitarne Bosne i Hercegovine“, bez prisustva srpskog i hrvatskog identiteta u ovoj zemlji.
(nastavlja se)
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
