Prethodnih nekoliko meseci, nepojmljivo veliko uzbuđenje u političkoj javnosti regiona Zapadnog Balkana, ali i u pojedinim centrima „svetske moći“, izazvala je jedna imenička sintagma – „srpski svet“.
Ne zalazeći previše u meritum pojma, organizatori „olujnih“ proslava etnocidnog uništavanja srpskog identiteta iz 1995. godine, u Hrvatskoj; negatori postojanja Srpske Pravoslavne Crkve i srpskog nacionalnog identiteta u Crnoj Gori, iz Podgorice; sledbenici (čak i biološki) principa iz „Islamske deklaracije“, Alije Izetbegovića, iz Sarajeva; politički zatočnici ideje o „Velikoj Albaniji“ (koja je i programska osnova njihovih pobeda na izborima), iz Prištine; kao i negovatelji „jugoslovenskih magli i isparanja“, iz redova dela vanparlamentarne, nesistemske političke opozicije i duhovno posrnule intelektualne elite iz čuvenih „beogradskog i novosadskog kruga dvojke“, unisono su „graknuli“, da „srpski svet“ preti da razori njihov, „skoro, pa savršen svet duhovno, politički i ekonomski razdrobljenih i zavađenih polukolonijalnih državica sa pomenutim centrima na Balkanu“, gde bi, npr. za „beogradski i novosadski krug dvojke“, taj „njihov svet“, bio potpuno savršen, kada bi „vaskrsnula“ neka nova Jugoslavija, ali ovaj put sa centrom u Zagrebu, a ne više u „omrznutom i remetilačkom Beogradu“, srpskom centru današnje, perspektivne i u ekonomsko-političkom pogledu, jedine stabilne i suverene države na Zapadnom Balkanu.
Doduše, kao zatočnici Titove vizije o „slabašnoj Srbiji u jakoj Jugoslaviji“, njima je prihvatljiva i ideja o „jugoslovenskoj integraciji“ bez Srbije i Srba, gde se u političkoj teoriji i praksi oslanjaju na najekstremnije poglede svih balkanskih šovinističkih intelektualno-političkih elita antisrpske provenijencije, ali i histerije.
Uostalom, oni tako i zamišljaju „evropske integracije“ Zapadnog Balkana. Svi pomenuti protagonisti navedenih političkih stremljenja, sada su pronašli još jedan diskurs u svom okupljanju – otpor „politici srpskog sveta“.
Šta bi trebalo da bude sporno u ovoj sintagmi i ideji?
Za taj odgovor, morali bismo prethodno da objasnimo i značenje date sintagme. Srpski svet je tradicionalni narodni pojam sa kulturno-geografskim, jezičkim, filozofskim, duhovnim i političkim značenjem.
Istovremeno, on bi mogao da bude i sinonim izrazu srpstvo. Takođe, analogan je i izrazima kod drugih nacija, poput francuske – La Monde français, ruske – Russkiй mir, nemačke – Die deutsche Welt, italijanske – La mondo Italiano, rumunske – LumeaRomaneasca, britanske/američke – TheEnglishWorld, itd.
U najširem smislu, pojam „srpski svet“ obuhvata ideju jačanja kohezije srpskog naroda, koji živi rasut diljem svetskih meridijana, ali posebno u nekoliko zapadnobalkanskih država, nastalih raspadom Jugoslavije.
Kao i u slučaju nabrojanih naroda u Evropi i svetu, ovaj termin i pojam prisutan je u srpskom jeziku, umetnosti, nauci i, uopšte kulturi, još od sredine XIX veka. Pominje ga Jovan Jovanović Zmaj u pesmi „Malena“; Žarko Lazarević u pesmi „Srpski svet“; Vladimir Ćorović u „Istoriji srpskog naroda“.
Kod srpskih i hrvatskih čitalaca na kraju pretprošlog stoleća veliki uspeh ostvarila je popularna knjiga, edukativnog karaktera, „Srpski svet“, autora Petra M. Niketića. „List za narodno javne, privredne prosvetne i zabavne stvari“ iz 1881. godine, bilo je popularno periodično izdanje, publikovano u Novom Sadu i to pod nazivom „Srpski svet“.
Mnogi ugledni Novosađani, poput Nike Maksimovića, Svetozara Miletića, Mihaila Polit-Desančića, i drugih, bili su prenumeranti ovog periodičnog izdanja.
Vojislav Sandić bio je vlasnik i glavni i odgovorni urednik četiri broja ilustrovano-zabavnog lista „Srpski svet“, koji je objavljivan u Beogradu, 1908. godine. U 37 brojeva, 1913. i 1914. godine, u Novom Sadu, izlazio je trojezični ilustrovani list „Srpski svet“/Srbsky svet/Serbische welt“ (na srpskom, slovačkom i nemačkom jeziku), a njegov urednik bio je Kamenko Subotić.
Uvidom u istorijat ovog pojma i njegove analogne prirode sa evropskim i svetskim pojmovima istovetnog karaktera, pitamo se, iz kojih razloga, bilo koja politička vlast i njihove nacionalne elite kod zapadnobalkanskih država, u „ideji srpskog sveta“ prepoznaju nekakav „bauk savremene političke zbilje“.
Zašto je problematična ideja i namera srpskih intelektualaca, državnika i političara da, npr. učenici i studenti srpske nacionalnosti, koji žive u državama Regiona (poštujući pozitivne propise u tim zemljama), školuju se na osnovama usaglašenih prosvetnih sistema; da postoji zajednički „ekonomski prostor“; da se uspostavi ili održi, te afirmiše jedinstveni „duhovni i kulturni prostor“ u zajednici srpskog etnosa; da ojačaju i političke veze u kolektivitetu jednog naroda (što garantuje, npr. i Dejtonski sporazum, kad je reč o specijalnim i paralelnim vezama između Srbije i Srpske); da međudržavne granice ne predstavljaju nepremostivu barijeru unutarnacionalne interakcije za građane tih zemalja, itd.
Zar svi nabrojani ciljevi „srpskog sveta“ ne predstavljaju vrednosti „evropskih integracija“, koje su među mnogim evropskim narodima odavno realizovane, a čijim zakonomernostima, navodno, ove, u „konzervativizmu geta“, učaurene elite i njihove zemlje, teže?!
Zašto njih, kao i njihove pojedine političke pokrovitelje u svetskim centrima moći (poput Berlina) plaši ta suverenistička pozicija Srbije i njene vlade?
Da li istovetni fobični razlozi vladaju njihovim postupcima, kada kritikuju i odbijaju doktrinu predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, oličenu u inicijativi „Otvoreni Balkan“, te ovaj poduhvat implementacije „evropskih vrednosti“ na Balkanu, čak nazivaju i (gle, apsurda) „realizacijom politike srpskog sveta“?
Kao i svim sankilotima, ovim „učaurenim objektima“ mondijalizma, iz razloga što su im strane (nove), pa samim tim i nerazumljive, istovremeno su i neprihvatljive bilo koje integracije (evropske ili balkanske), koje podrazumevaju važno učešće srpskog naroda i države Srbije u njima.
Neprihvatljive su i zato što „srpski svet“, ali i „Otvoreni Balkan“ ruše sve šovinističke kreacije, od „Velike Albanije“, preko „Hrvatske na Drini“, do „Crne Gore u Hrvatskoj“ i „velikobošnjačke unitarne Bosne“, bez Srba i Hrvata…
A u tom svetu, verovatno ne bi bilo posla ni za one „krugodvojkaške sankilote“ iz Beograda i Novog Sada!
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića o vojno-političkoj i zločinačkoj akciji „Oluja koja ne prolazi“, možete pročitati ovde.
Autor: Ognjen Karanović
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Preuzmite android aplikaciju.
