Obnova Islamskog emirata Avganistana postala je „avet“ spoljnopolitičkog debakla Bajdenove administracije i paradigma strahovite nesmotrenosti obaveštajno-bezbednosnog aparata Sjedinjenih Američkih Dražava.
Mnogi analitičari i poznavaoci unutrašnje političke strukture Sjedinjenih Američkih Država tvrde da bi za Bajdenovo biračko telo, taj „duh“ sada već „prošlosti“ američke „avanture“ u Srednjoj Aziji, mogao da postane glavni inhibitor predsednikovih namera da 2024. godine „osvoji“ i drugi mandat u Beloj kući.
Uistinu, navedene tvrdnje ili hipoteze iz datih analiza izvesno predstavljaju pretenciozne i olako izrečene kritike političkih koraka koje je aktuelna administracija preduzimala u vezi sa „avganistankom avanturom“ (kao i u drugim spoljnopolitičkim poduhvatima), nego ozbiljne studije političke budućnosti ovog američkog državnika, koje bi bile zasnovane na metodološki ispravnim postavkama.
Nesumnjivo, američka i svetska javnost, Bajdenu nisu oprostili potresne scene „kataklizme“ izbegličke nesreće na kabulskom aerodromu, odnosno čuveni stampedo desetina hiljada avganistanskih građana, koji su, pred naletom talibanskog trijumfa, pokušavali da se ukrcaju na poslednje avione, koji su u panici i žurbi napuštali prestonicu ove zemlje. Od tada, rejting američkog predsednika u stalnom je padu.
Međutim, bilo bi potrebno da ovaj Bajdenov debakl i veliku sramotu, koju su američke snage doživele dvadeset godina nakon početka intervencije i okupacije Avganistana, postavimo u određeni kontekst.
Već smo naglasili da postoji svojevrsna praksa administracija svih američkih predsednika, da kompleksna politička i geopolitička pitanja, pokušavaju da reše u prvoj godini mandata, kako bi u godini reizborne kampanje (ukoliko je u pitanju prvi mandat predsednika SAD), bili u prilici da se posvete manje komplikovanim domaćim i međunarodnim problemima, tj. onim, koji su „rešivi“, što uvek „ostavlja“ pozitivan utisak kod američkog biračkog tela.
Na ovaj način, trebalo bi da posmatramo i „kabulsku katastrofu“, koja se dogodila u prvoj godini mandata Džoa Bajdena.
Sa druge strane, činjenica je da Bajden nije bio predsednik kada je izvršena intervencija u Avganistanu, niti je njegova administracija usvojila odluku o povlačenju iz pomenute države (to je učini Tramp, početkom 2020. godine).
Naravno, u skladu sa ovim činjenicama, Bajden ne može da bude oslobođen od odgovornosti za sramno i „traljavo“ pripremljen i realizova plan evakuacije, ali jeste fakticitet da je njegova administracija samo implementirala već usvojenu odluku iz vremena mandata prethodnog „stanara u Beloj kući“.
Takođe, sada potvrđena obaveštenja i priznanja Bele kuće da je u toku evakuacije iz Kabula, poginulo desetak američkih vojnika i više stotina građana Avganistana, koji su pokušavali da napuste ovu državu, zaista bi mogla da ugrozi pozicije Demokratske partije, a samim tim i Bajdena, na predstojećim, „srednjoročnim“ (midterm elections) izborima, u drugoj polovini ove godine.
Međutim, pomenute predizborne pozicije Bajdena i demokrata, pre bi mogle da „dođu u problem“, usled rasta inflacija i potrošačkih cena robe širokog spektra, te problema u lancima snabdevanja, zbog nedostatka prevozničke radne snage u samim Sjedinjenim Državama, nego zbog „haosa na kabulskom aerodromu“ iz avgusta i septembra 2021. godine.
Ustvari, izuzmemo li „beg Amerikanaca iz Kabula“ da li bismo mogli da determinišemo druge propuste u spoljnopolitičkoj agendi predsednika Bajdena i njegove administracije, u prvoj godini mandata, a koji bi mogli da „steknu potencijal“ za eventualni poraz demokrata na „midterm“ izborima 2022. godine ili na predsedničkim izborima, 2024. godine.
Potpuno je jasno da je Bajden napustio strategiju prethodne administracije u vezi sa odnosom SAD prema Rusiji.
Naime, makar u pojedinim aspektima, bilo je prepoznatljivo da je Trampova strategija suprotstavljanja rastu ekonomskog, političkog i geopolitičkog uticaja NR Kine, isključivala Rusku Federaciju, kao potencijalnog ili realnog vojno-političkog takmaca, protivnika ili neprijatelja.
Naravno, nakon višedecenijskog (od strane zvanične politike SAD, posebno njihove čuvene „duboke države“), pažljivo osmišljenog, urušavanja relacija između zvaničnih Vašingtona i Moskve, Trampova strategija „razdvajanja“ Kine i Rusije, odnosno pokušaja neutralisanja kinesko-ruskog vojno-političkog saveza, putem „relaksiranja tenzija“ između američkih i ruskih „geopolitičkih polova“, nije dobila priliku da bude u velikoj meri implementirana. Jednostavno, „nije joj bilo omogućeno“.
Od „ulaska u Belu kuću“, Bajden je najavio da će odnos prema Moskvi biti vraćen na pozicije od pre 2017. godine.
(nastaviće se)
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Ognjena Karanovića možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
