Ante Starčević je svojim stalnim negiranjem postojanja Srba u Hrvatskoj i Slavoniji postepeno uticao na javno mnjenje koje je tokom decenija postajalo prijemčivo za takvu ideju koja će kulminirati tokom postojanja NDH.
Njegovi stalni pokušaji da definiše oblast Velike Hrvatske koja bi obuhvatila Bosnu i Hercegovinu, Dalmaciju, Crnu Goru i velike oblasti Srbije, nalazila je upliva i kod klerikalnih krugova.
Iako je sam Starčević znao da nastupa antiklerikalno simbioza njegovih ideja sa uplivom klerikalizma bila je podloga za idejno okupljanje ustaškog pokreta, o čemu je dosta pisano.
Iako je pred kraj političke karijere zajedno sa Josipom Frankom napustio Stranku prava i osnovao Čistu stranku prava to nije menjalo na pravcima delovanja svih frakcija njegove nekadašnje stranke.
Prve velike antisrpske demonstracije 1895. u Zagrebu prilikom posete cara Franca Jozefa, delo su pravaša.
Iako se naravno pokušavao umanjiti značaj ovih napada na Srpsku banku, Srpsku crkvu i srpske institucije, ostaje utisak da se nije strahovalo ni od prisustva samog cara, da se pocepa srpska zastava ili razbije prostorija Srpske banke. Relativizacija događaja da je u pitanju šaka zavedenih studenata i grupa neodgovornih mladića, bila je karakteristika koja će trajati godinama.
Srpske elite su olako prelazile preko ovih događaja. Sam Miletić u događajima vezanim za Hrvatsko-ugarsku nagodbu i njenu reviziju (1868, 1873), podržavao zahteve hrvatskih elita, iskreno, nadajući se da će zauzvrat Srbi dobiti svoju ravnopravnost.
To se nije dogodilo u tom momentu. Takve situacije u kojima će srpske elite biti prinuđene da bezuslovno podrže ideju hrvatskog istorijskog i državnog prava biće konstanta u političkom životu.
Kasnije će između dva rata okolnosti te politike biti zaboravljene glorifikacijom Štrosmajera, ili posle Drugog rata površnim i neodgovornim prihvatanjem teze o velikosrpskoj hegemoni i sl.
Prvi put srpski patrijarh Georgije Branković bio je opkoljen i vređan, dok je njegova kočija oštećena.
U pitanju je bio oktobar 1895. Stoga događaji iz 1941, moraju biti posmatrani u kontekstu politike koja je imala ozbiljan kontinuitet. Slični događaji desili su se i 1899. i 1902 godine.
Zagrebački Srbobran preneo je vest u celosti u kojoj je stajalo da se ”Oko dva sata, u neprijatnoj situaciji se našao srpski patrijarh. Možda je preterano reći da je srpski prvojerarh jedva izbegao linč svetine, ali ako se zna da mu je kočija bila opkoljena, da mu se dobacivalo da krepa, da je gađan kamenjem, i da je bilo pokušaja da se skine grb patrijaršije sa vrata kočije, a da je sve vreme bio bez zaštite, situacija nije bila bezazlena. Kočijaš jedva uspeo da izbegne razularenu masu.
Čak je ponovo intervenisla žandarmerija, a bilo je i ranjenih. Posle toga kamenjem je gađana druga strana crkve, oltarska, a po izveštajima policije, situacija je postajala kritična.
Od zagrebačkog paroha Amvrosija Pavlovića je zatraženo da otključa crkvu i skine zastavu. Bilans je bio krajnje zabrinjavajući. Polupani su svi prozori na crkvi, šezdeset stakala na crkvenoj kući, a mastilo je prosuto po Srpskoj banci i crkvi.“
Epizoda je završena pisanjem radikala:Što se tiče napada na srpsku crkvu on je okarakterisan kao divljaštvo, i kada čovek pomisli da su besni Azijati Turci štedeli srpske crkve i manastire, kada čovek pomisli da su nedavno kod carigradskog pokolja, jedino u pravoslavnim crkvama nađoše Jermeni zaštite za sebe i svoj ugroženi život, onda moramo duboko uzdahnuti što su danas u devetnaestom veku, veku prosvete- i Turci sto puta bolji i čovečniji od hrvatskih Evropljana.
Srpski narod, kao da je znao da će jednom imati prilike da se ogleda sa groznijim Turcima od samih Turaka, pa je zato i rekao da će drumovi poželjeti Turaka ali Turaka više biti neće.
Radikali su osuli pravu paljbu po Anti Starčeviću i hrvatskoj inteligenciji koja je okomila na Srbe, tvrdeći da je postalo bljutavo i da čovek ne može da se ne smeje kada čuje pohvale o hrvatskoj kulturi, kako Hrvati nose zapadnu kulturu na istok ili kako je Zagreb južnoslovenski Pariz.
Još jednom je izrečena opomena da Srbi u Hrvatskoj moraju voditi računa koga podržavaju i sa kim sarađuju.
Ante Starčević je preminuo godinu dana kasnije, a epitet Otac domovine ostao je da živi u dugom periodu i posle toga. Njegovi nastavljači, a na prvom mestu Josip Frank nastavljali su politiku Starčevića, ali i sa daleko uticajnijim vezama u dvorskim krugovima.
Nastaviće se…
Autor: Prof. dr Goran Vasin
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Gorana Vasina možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
