Тематски оквир листова, који су излазили и уређивали се у нашем граду, омеђен је разним историјским догађајима који су учинили да Нови Сад данас буде оно што заправо и јесте.
Пракса редовног излажења одређених листова, коју и данас негујемо иако смо скоро у потпуности прешли на интернет платформу, била је моћно оруђе за просвећивање и вођење народа у моментима када нам је то било неопходно.
Поред свог капиталног карактера, штампа је значајно утицала на “формирање интелектуалне елите“ у новосадском друштву, те је одиграла веома битну улогу у културно-просветној, друштвеној и на крају најважнијој, национално-политичкој сфери.
Данас када је све прошло и када новосадским улицама слободно шетају разне националне мањине, прелиставајући старе листове, можемо сведочити различитим положајима, културним кретањима и начину размишљања свих народа који су живели на овом простору.
Почетак српске штампе везује се за штампање листа по имену „Славено-сербскиј магазин“. Штампан је у Венецији, у штампарији Димитрија Теодосија давне 1768. године.
Уредник и издавач првог српског часописа био је књижевник Захарије Орфелин, те је он заслужан што су Срби свој први лист добили чак десет година раније него, наше комшије, Мађари.
Када се пракса штампања листова усталила на овом подручју, често су се појављивали нови листови, али се испостављало да је њихово постојање било прилично кратког века.
Зато што је у нашем граду становала најбогатија, најнезависнија и најобразованија интелигенција угарских Срба, Нови Сад је био епицентар повремене штампе. У периоду од 1825. до 1918. године излазило је 175 листова и часописа, 136 на српском језику, 20 на мађарском, 13 на немачком, четири на словачком и два на бугарском језику.
Свако веће место имало је свој локални недељни лист у коме су биле скупљене све неопходне информације везане за тадашњи начин живљења, али постојао је један проблем, новине нису биле приступачне свим народним класама као данас.
Насупрот томе, биле су веома скупе, због чега су их куповали само имућнији, а служили су се и праксом: “Проследи ми да прочитам и ја, када ти завршиш са твојима.“
Новосадска штампа током 19. века, из дана у дан, добијала је све значајнију улогу јер је јасно давала правац јавном мњењу око политичких и националних питања. У вековној борби између радикалних и либерарних струја, либерали су доста предњачили у односу на радикале када је покретање листова у питању.
Најпознатија борба између ове две политичке струје одиграла се на плећима листова “Застава“ и “Браник“.
“Заставу“ је основао Светозар Милетић и преко ње се борио за политичка и економска права нашег народа. Излазила је од 21. фебруара 1866. године и имала је 1000 претплатника. Када се Милетићева странка распала и унутар себе направила две нове странке, Српску народну радикалну странку и Српску народну либералну странку, дошло је до првог скандала у српској штампи.
“Заставу“ су преузели радикали под вођством Јаше Томића, док су либерали, под уредничком палицом Мише Димитријевића, покренули нови лист “Браник“.
Сви остали листови тог времена, само су опонашали начине на које су пословали и писали листови “Браник“ и “Застава“, све до Првог светског рата када су обустављени.
По завршетку рата “Застава“ је поново обновљена и излазила је до 1929. године, док “Браник“ никада није поново заживео.
О трагичном исходу сукоба уредника ових ривалских листова, можете прочитати овде:
У Новом Саду излазило је и неколико политичких листова који су били финансирани од стране мађарске владе. Такав је био лист “Србски народ“ чији је уредник био Јота Грујић.
Овај лист постојао је више од двадесет година, али када више није био потребан мађарској влади Грујић је био принуђен да га угаси. Његов уредник, будући да више није био плаћен од мађарских власти, био је презиран од стране својих суграђана, а материјално је сасвим пропао.
Уредник листа “Наше доба“ др Стеван Павловић стално се сусретао са нападима политичких неистомишљеника. Због своје уређивачке политике често је био тужен суду, а неки су чак и физички покушавали да га “дозову памети“.
Лист “Стража“ излазио је два пута недељно до 1896. године, а сага штампања листова на српском језику, помаганих од мађарске владе, завршила се листом “Српство“.
У Новом Саду је 1911. године излазило 14 листова и часописа: “Летопис Матице српске“, “Застава“, “Браник“, “Позориште“, “Невен“, “Врач погађач“, “Трговачке новине“, “Жена“, “Женски свет“, “Стармлади“, “Српство“, “Слобода“, “Школски гласник“ итд…
Чика Јова Змај био је познат као један од успешнијих уредника у нашем граду. Он је, 1860. године заједно са Димитријем Михајловићем основао шаљиви лист “Месечар“, а само четири године касније је у Будимпешти покренуо сатирични лист “Змај“ који је 1868. године пренео у Нови Сад.
Још једно од Змајевих значајних дела јесте оснивање хумористичког листа “Јазавац“, који је уређивао заједно са Илијом Огњановићем.
Први забавни дечији часопис покренут је 1876. године и звао се “Радован“, а оно што нам буди прву асоцијацију када у истој реченици поменемо штампу и Нови Сад, јесте лист “Невен“.
“Невен“ је под Змајевом уређивачком политиком трајао све док је било и Змаја, а 1979. обновио га је песник Мика Антић. Најстарији лист за децу на ћирилици, један је од ретких часописа за најмлађе који и даље постоји и радо се чита у свим генерацијама.
Преузмите андроид апликацију.
