Где је и шта ради бели кончани миље цветног мотива, који је уредно лежао на ивици телевизора или преко читавог трпезаријског стола?
Изражавање забринутости за такав један „дизајнерски“ комад конца је оправдан, јер се његова суштина никад није смела доводити у питање све док је баба (уједно и творац миљеа), инсистирала на таквом украшавању свих просторија куће.
Слика из детињства коју и да хоћете, не можете да избришете из „RАМ“ меморије главе, јесте штиркана паучина на столу (личи на столњак, али ипак није), чија функција до дан-данас није разјашњена.
„Феномен миље“, не може да се сврста само као детаљ који је улепшавао уређај, он је скупљао прашину, прекривао намештај, а некад је, ако су чланови „расположени“, пружао свој скромни допринос у расправама јер се од њега није видела бар трећина екрана док се пратила утакмица или нова епизода Љовисне.
У почетку је тај паучинасти хеклани детаљ скупљао прашину по комодама, полицама, сточићима за кафу, тацнама на којима се служило слатко, па је еволуирао и красио грамофоне, а онда је напредовао на позицију телевизијског „screen saver“-a.
Тада се створила навика домаћица да у паузама између кућних обавеза наштрикају нешто ново и минули рад окаче на видљиво место, а где ћеш видљивијег места од телевизора? Тада је било, ко нема миље на ТВ-у, боље да тај ТВ и нема.
И док су старије жене хеклале и истовремено развијале обе хемисфере мозга, ћерке и снаје су у наследство добијале те живцима исплетене миљее, данас сачуване у неким кутијама и ладицама.
Само оне жене које су се усудиле да поново оживе ту врсту активности у своју дневну рутину, знају да хеклање није нимало једноставан процес који се савлада за пет минута.
Потребан је ритам, ментални капацитет, креативност и стална активност руку.
Невероватна чињеница је да су на основу рада вредних руку, баке и прабаке у већини случајева до своје дубоке старости задржале бистрину ума и око које може да скенира све флеке и недостатке до најситнијег детаља.
Нарочито се то примећивало када смо желели да склонимо баш онај миље на ком су радиле више месеци, а који је сметао у том тренутку, уз опомену да ће нас „распарати“ ако се њиховом хеклерају нешто деси.
Свака жена је имала свој стил и своју мустру по којој је хеклала миље, међусобно су размењивале идеје па чак и нове мустре за које су сазнале од комшиница или пак жене са тезге на Кванташу.
Данас ћете такав декор ретко где срести у савременим домовима и становима по Новом Саду, али ту су миљеи негде затрпани у фиокама и кутијама. Ако ништа, чувају се као успомена на драге баке.
Ако скинемо прашину са тих кутија, схватићемо да отварамо једну временску капсулу у којој се налазе уткане све те мисли, бриге и идеје жена које су с љубављу стварале своја јединствена уметничка дела.
Кад погледамо, то није само предмет који припада неком прошлом времену, нити је хеклање античка уметност, али јесте обележје неког (у најблажу руку речено), споријег и хуманијег времена.
Пуно смо писали о предностима здравих навика, шетњи, континуираном сну и редовном уносу воде, међутим мало се прича о финим моторичким способностима руку.
Можда, када бисте отпочели стварање таквих нових навика, ближе бисте схватили зашто су наше баке и прабаке поносно излагале своје радове па чак и на веш машине и телевизоре, Сигурно су то радиле и да се мало дивимо њиховој „хеклерај“ вештини.
Преузмите андроид апликацију.
