Neki će reći da je pank već duže vreme u senci “mainstream“ kulture, te da ga je njeno jednoličje progutalo. Drugi će, ipak, zagovarati drugu tezu… Pank je morao da umre kako bi preživeo.
I kao mnoge značajne ličnosti koje tek posthumno dobiju priznanje za svoj lik i delo, smrt panka u Novom Sadu, tek sada, kada ga ima tek u obrisima, naterala nas je da razmišljamo šta je to što je on zapravo predstavljao za naše područje.
Šta je to pank?
Pank je subkultura karakteristična za mlade ljude. Nastao je sedamdesetih godina u Velikoj Britaniji, dok je u Jugoslaviji najviše bio zastupljen na prostorima današnje Hrvatske i naravno, u kolevci svake različitosti i odstupanja od dosadnog, u našem Novom Sadu.
On poseduje svoju posebnu ideologiju, a prati ga i sasvim drugačiji vizuelni identitet. To znači da ćete pankere prepoznati iz aviona, da li po novoj zelenoj ili crvenoj kresti na glavi, pocepanoj odeći, kožnjaku sa nitnama, martinkama ili pirsinzima na najneobičnijim mestima.
Ova ideologija se, zapravo, bazira na protivljenju svakom nametnutom centru moći, te ako bi se morao pronaći određeni sinonim za ovaj pokret, svi Novosađani bi se jednoglasno složili da bi to bio bunt.
View this post on Instagram
Zašto je pank zaživeo baš u Novom Sadu?
Ovaj pokret mladalačke pobune težio je da bude divlji i slobodan od svih komercijalnih uticaja. Grupa mladih ljudi, koja je bila inovativna i pre svega glasna, odvažila se da živi drugačije, još onda, u vremenu u kome kultura nije bila ni upola oštećena kao danas.
Ispitivanje nametnutih stereotipa i standarda je, onomad, bilo uobičajeno koliko je danas prelistavanje štampe ujutru.
Naš grad i danas je uspeo da održi tu svoju notu multikulturalnosti, pa nije ni čudo što je jedan pokret koji je u svojoj osnovi imao propagiranje jednakosti ovde pustio svoje najjače korene.
Dajući sve od sebe da budu drugačiji i “prst u oko“ tadašnjoj “mainstream“ kulturi, mladi Novosađani rušili su pred sobom sve moguće kalupe u koje su pokušavali da ih smeste, te izražavali svoji ideologiju glasnije i od same muzike koju su svirali.
Mladi anarhisti su osamdesetih godina u našem gradu, kao subkulturna većina koja je dominirala, kolevku panka smestili u Dunavsku ulicu.
Svaki panker, bilo da je samo slušao ovu vrstu muzike i pokušao da izdvoji sebe iz jednoličnog sivila tadašnjeg Novog Sada, ili je tukao u neki instrument stvarajući određene zvuke, koje bi oni smatrali za muziku a naše bake se zapitale kakva je to buka, potvrdiće da je upravo ta ulica bila početak i kraj svake ideje o slobodi.
Novosadski klinci devedesetih godina su formulisali državu kao neprijatelja, te su se svi zajedno okupili protiv tog neprijatelja iskazivajući svoje nezadovoljstvo kroz stvaranje – samim tim je i muzička scena bila jača nego ikada.
Iako nije bilo izdavačkih kuća, scena je sama po sebi bila vitalnija, a mladi pankeri kalili su se tako što su stalno svirali.
“Pekinška patka“, “Atheist Rap’’, “Ritam nereda“, “Obojeni program“, “Vrisak generacije“ i “GBB“ samo su neki od bendova koji su uspeli da pronađu kanale kojima će stići i do onih koji nisu bili zaljubljenici u ovaj pokret, ali samo pravi, istinski, pankeri znaju da se suština panka skrivala u onim najalternativnijim i nepoznatijim delima neafirmisanih garažnih bendova.
Nekadašnja mesta na kojima se skupljala novosadska pankerska omladina, mahom su srušena i zamenjena nekim novim prostorima u kojima se danas okuplja sasvim drugačiji tip ljudi.
Međutim, neke studentske organizacije se i dalje stoički trude da održe makar jedan talas ove kulture kod nas. Tako je u “Fabrici“ i ove godine održan “To be punk“ festival.
Da li je pank zapravo mrtav?
Smatra se da je pank u nekom momentu osamdesetih doživeo svoj totalni vrhunac a da je zatim okusio i potpuno nestajanje.
Vreme ga je, istina, toliko zagušilo da je od silne vatre koja je gorela u mladima koji su želeli da se razlikuju, ostao samo žar koji lagano tinja, a uskoro mu se nazire potpuno gašenje.
Koliko je nekada težila da se razlikuje, današnja omladina teži da svi liče jedni na druge i da svi budu nekako posebni, ali na isti način.
Negde sam pročitala da je pank, zapravo, ideja, a da je ideja nešto što ne može biti uništeno. Pank scena i danas postoji, doduše tiho, ali zbog toga ne gubi na značaju.
Postavlja se pitanje koliko je panka još ostalo u onim starim Novosađanima, da li se taj žar razsplamsa makar jednom godišnje kada se tradicionalno održi “Koncert godine“ i da li su u ozbiljnosti roditeljstva i života odraslih zaboravili koliko bunt može da bude zabavan?
Preuzmite androidaplikaciju.
