Sporazum o slobodnoj trgovini između Srbije i Evroazijske ekonomske unije (EAEU), koji se primenjuje od 10. jula ove godine, prema oceni ekonomiste Ivana Nikolića sjajna je stvar jer potpisnice ispravno ciljaju proširivanje i unapređenje međusobne trgovinsko-ekonomske saradnje uz razvoj efikasnih procedura za sprovođenje i primenu samog sporazuma.
On za najnoviji, oktobarski broj Makroekonomskih analiza i trendova (MAT) u izdanju Ekonomskog instituta i uz podršku Privredne komore Srbije, međutim postavlja i pitanje da li je to realno i u kom roku dostižno.
Navodeći dobre strane sporazuma, Nikolić ističe da se njime Srbiji otvara tržište od 184 miliona ljudi sa velikim potencijalom, budući da je EAEU moćna i perspektivna regionalna integracija, čiji je ukupni bruto društveni proizvod (BDP) u 2020. dostigao 5.000 milijardi dolara, ili 5,9 odsto svetskog BDP-a.
Unija proizvodi 14,5 odsto svetske produkcije nafte, druga je po proizvodnji gasa, 20,7 odsto, što je, prema njegovoj oceni garancija za naš neometan uvozu nedostajućih količina ovih energenata, što može da bude naročito povoljno za energetsku stabilnost Srbije u predstojećem periodu, za koji se pretpostavlja da će biti globalno energetski problematičan.
Nikolić ističe da sporazum sadrži inovirane odredbe u delu koji se odnosi na preferencijalna pravila o poreklu, od kojih je najznačajnije ukidanje uslova direktne kupovine, pa roba sada može da tranzitira kroz treće zemlje uz odgovarajuću dokumentaciju njihovih carinskih organa, a faktura može stići iz Srbije ili bilo koje druge države.
On smatra da je sporazum najznačajniji za poljoprivredu i prehrambenu industriju, ali da koristi mogu imati i brojni izvoznici i uvoznici, pri čemu bi vrednosno najznačajniji proizvod koji bi mogao predstavljati novi prirast izvoza Srbije u bescarinskom režimu bile cigarete, koje sadrže duvan (carinska tarifa HS 2402 20).
„S obzirom na to da je izvoz ograničen tarifnim kvotama od dve milijarde komada godišnje, procenjujemo da bi po tom osnovu
izvoz mogao porasti za dodatnih pedesetak miliona evra“, piše Nikolić.
Navodi da su preferencijalni tretman po prvi put dobile i određene vrste sireva i rakija, ali da potencijal ovih proizvoda može dostići tek deseti deo izvoznih prihoda od cigareta.
Autor kao ohrabrujuću ocenjuje činjenicu da je nekoliko kompanija iz agroindustrijskog sektora najavilo potpisivanje novih ugovora sa tržištem EAEU i dodaje da Sporazum mogu da koriste i strani investitori.
Odgovarajući na pitanje koliko su postavljeni ciljevi sporazuma realni, Nikolić ističe da se potencijal ovog sporazuma može analizirati pre svega kroz prizmu dosadašnje robne razmene sa Rusijom, sa čime, ni mi, ni Rusi ne možemo biti potpuno zadovoljni.
Jer, kako navodi, izvoz Srbije u Rusku Federaciju stagnira, dok robni uvoz iz Rusije oscilira zbog jednokratnih nabavki proizvoda namenske industrije i drastičnih promena cena energenata što nas dovodi u zabludu oko ocenjenog trenda vrednosti robne razmene i ukupne ekonomske saradnje.
„Za razliku od drugih geografskih destinacija, naš robni izvoz u Rusku Federaciju ne raste. U prvom polugodištu ove godine nominalna vrednost izvoza dostiže 438,9 miliona evra, što je jedva za 3,2 miliona evra više od prihoda koje smo beležili pet godina ranije“, ukazuje Nikolić, uz opasku da robni izvoz Srbije u Rusiju, uprkos slobodnom trgovinskom režimu i preferencijalnom statusu pojedinih proizvoda, dugoročno stagnira.
On navodi da, kada isključimo energente i proizvode namenske industrije, nikakve bitnije promene nećemo zapaziti ni kod ruskog uvoza u Srbiju.
Kada je reč o našem izvozu u Rusiju, Nikolić naglašava da pored toga što izvozimo jednostavne i radno intenzivne proizvode, naime jabuke čine čak 13,6 odsto ukupnog robnog izvoza u prvih šest meseci ove godine, paradoksalno je da većina najzastupljenijih proizvoda, na kojima počiva naš izvoz u Rusiju ima mnogo bolju propulziju u ostatku sveta nego na ruskom tržištu.
Preuzmite androidaplikaciju.
