Jedna sintagma koja se nedavno pojavila u javnom prostoru doživela je niz najraznovrsnijih interpretacija: od toga da je parodija, pusti san, nekakav skriveni koncept, pa do toga da predstavlja pakleni plan i veliku opasnost po regionalni mir i bezbednost.
„Srpski svet“, izraz čiji autor još nije poznat i koji je nešto više od godinu dana u opticaju, izazvao je brojne negativne reakcije kod političkih elita u pojedinim državama regiona, te je stoga neophodno demistifikovati značenje ove sintagme i na taj način sprečiti njeno dalje zloupotrebljavanje na štetu naših nacionalnih interesa.
Za suštinsko razumevanje sadržine gore navedenog pojma, neophodno je ukazati na neke istorijske procese i događaje koji su ključno uticali na današnju mapu prostora na kojem živimo.
Srpski narod je nakon pada srednjevekovne države bio rasparačan i vekovima je živeo u različitim carstvima, kojima je zajedničko bilo to da su vodila politiku cepanja srpskog nacionalnog korpusa i po svaku cenu sprečavanja njegove integracije u jednu celinu. Uprkos surovim uslovima života pod tuđinskom vlasti, Srbi su, pre svega zaslugom Crkve, uspeli da sačuvaju svoj identitet, a nakon podizanja revolucije iz 1804. godine i da osvoje slobodu, obnove državu i izgrade politički zrelu naciju i društvo slobodnih ljudi.
Glavni nacionalni cilj tog vremena, zapisan još u Načertaniju Ilije Garašanina, bio je oslobođenje i ujedinjenje svih Srba u jedinstvenu srpsku državu. U tom smislu Nemanjićka Srbija je nesumnjivo bila ideal i inspiracija srpske političke i intelektualne elite.
Našu istoriju nažalost propratilo je mnogo ratova.
Hrabrošću naših predaka sve svoje ratove za oslobođenje smo dobili, pri tome oslobađajući i druge narode, ali smo te pobede, za razliku od drugih, platili milionima žrtava, što su gubici od kojih nacija nikada nije uspela da se oporavi. Ovaj revolucionarni i istovremeno nesebični duh našeg naroda, ispostaviće se, predstavljao je dvosekli mač kako za naciju, tako i za državu.
Nakon dva svetska rata koja su obeležila prošli vek, kao jedini način da se ostvari vekovni san o svim Srbima u jednoj državi, ponuđeno nam je prihvatanje jugoslovenske ideje.
Jugoslovenski projekat, koji smo nažalost prihvatili i 1918. i 1945. godine, ispostavio se kao velika istorijska greška koja je na kraju dovela do još veće dezintegracije srpskog nacionalnog korpusa, najpre veštačkim stvaranjem novih nacija, a kasnije i država. Kao rezultat toga, danas na prostoru bivše Jugoslavije, imamo više od milion naših sunarodnika koji su ostali da žive van granica današnje Srbije, a više stotina hiljada njih je moralo da napusti svoja vekovna ognjišta, dok su mnogi prihvatili neke od novoformiranih identiteta.
Tek u poslednjih nekoliko godina poražene su jugosrbijanske elite i njihova politika, a Srbija se nakon teških ratova i decenija lutanja po komunističkim stranputicama konačno vratila sebi, svojoj istoriji, tradiciji i svetosavskim načelima.
Samo neke od činjenica koje govore tome u prilog su podizanje spomenika osnivaču i utemeljivaču srednjevekovne srpske države Stefanu Nemanji, obnova Hrama Svetog Save, snimanje filma o genocidu u Jasenovcu, obeležavanje godišnjice zločinačke akcije „Oluja“ i NATO agresije, kao i obnova političke nezavisnosti i vojne neutralnosti naše države.
Osim toga, za kratak vremenski period sa začelja došli smo do prvog mesta u regionu po ekonomskom razvoju, obnovili svoju vojsku, izgradili infrastrukturu, a naš međunarodni ugled je nesporan i u međunarodnim odnosima smo zaista Istok-Zapadu i Zapad-Istoku. Danas Srbija napokon zna ko je, i kakvu budućnost želi.
U vreme kada se naša država oporavlja i na svim poljima jača, pruža svima ruku pomirenja i saradnje, zajednički pogled u budućnost, pokreće regionalne inicijative, nažalost ponovo raste nivo srbofobije i podgrevaju se tenzije na lako zapaljivom Balkanu.
Već neko vreme, u nedostatku vizije i politike koju bi ponuduli svojim građanima, pojedini „akteri“ u regionu našli su novu zanimaciju, pa sa vremena na vreme odapnu otrovne strele o nekakvoj opasnosti od velikosrpskog hegemonizma. Nema ko u proteklih pola godine nije raspredao priču o „srpskom svetu“, od medija u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Crnoj Gori, ali i do najviših zvaničnika tih država.
Zašto je jedan izraz koji upućuje na potrebu očuvanja jedinstva jednog naroda, o čemu uostalom brinu sve ozbiljne nacije na svetu, izazvao takva reagovanja?
Da li se ova bezazlena kovanica pretvara u njenu suprotnost – marketinško oružje upereno protiv Srba?
Koliko to Srbija treba da bude mala da za „uplašene komšije“ ne bude velika?!
Čini se da je taj iracionalni strah vezan za identitet, jer većina tih država nikada uistinu nisu bile države, već samo teritorije pod upravom velikih sila. To je strah zato što neke od njih niti imaju tradiciju države, niti su sigurne u problematičan identitet stanovništva uokviren u te administrativne republičke granice koje su na improvizovan način stvorene, a koje su priznate kao državne granice. Paranoično strahuju da taj njihov okvir može da bude narušen od onog ko je prosperitetniji, razvijeniji i snažniji i upravo iz tog razloga se uspeh naše države ne prašta.
Srbija izgleda jedina nema pravo da vodi svoju politiku duhovnog, kulturnog i političkog jedinstva, kohezije naroda koji je raštrkan na čitavom Balkanu, na prostorima bivše Jugoslavije, i dobra je samo kada je slaba i ponižena, a srpski narod podeljen. Negativna konotacija koja je u regionu prikačena izrazu „srpski svet“ nije ništa drugo nego refleks i nastavak sprovođenja antisrpske politike po već oprobanim komunističkim metodama.
Istine radi, „srpski svet“ za nas predstavlja nešto što je istovremeno i istorijsko i aktuelno i vizionarsko.
Iznikao je iz ideje svetosavlja i podrazumeva duhovno, kulturno i političko jedinstvo našeg naroda. To je pojam koji ne predstavlja nikakvu teritorijalnu ekspanziju, niti nameru da proširi naše granice u tom smislu, već okupljanje oko vrednosti.
„Srpski svet“ ne treba nikoga da plaši jer on poziva na prepoznavanje, korišćenje i afirmaciju osnovnih duhovnih vrednosti srpskog naroda kroz istoriju i danas.
Upravo zato, ovo je sintagma koja daje nadu i uliva samopouzdanje da će se Srbija sve više vraćati svojim korenima, svojim vrednostima i načelima iz kojih je nastajala, i njihovim negovanjem na zdravim temeljima graditi svoju budućnost.
Autor: Nemanja Zavišić, master pravnik
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Nemanje Zavišića možete pročitati ovde.
Preuzmite android aplikaciju.
