Na današnji dan 1999. godine počela je agresija NATO pakta na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Odluka o bombardovanju tadašnje SRJ doneta je, prvi put u istoriji, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, dakle protivno normama međunarodnog prava, a naredbu je tadašnjem komandantu savezničkih snaga, američkom generalu Vesliju Klarku, izdao generalni sekretar NATO-a Havijer Solana.
Naša zemlja napadnuta je pod izgovorom o lažnim optužbama o progonu Albanaca sa prostora KiM i nekakvoj humanitarnoj katastrofi koja preti, a državno rukovodstvo okrivljeno je za neuspeh pregovora u Rambujeu i Parizu o budućem statusu pokrajine Kosovo i Metohija.
Pripreme NATO za agresiju na SRJ odigrale su se po dobro oprobanom Hitlerovom scenariju koji je podrazumevao: snažnu medijsku propagandu, satanizovanje Srba i navodno kršenje ljudskih prava nad nesrpskim stanovništvom u Jugoslaviji koje sprovodi diktatorski režim iz Beograda, sprečavanje novog Aušvica itd. Austrijski književnik Peter Handke je rekao da „NATO tada nije sprečio novi Aušvic, već ga je stvorio. Nekada su bile gasne komore i streljački odredi, a danas kompjuterizovane ubice sa 5000 metara visine“, rekao je ovaj Nobelovac.
Nakon što je odluku o neprihvatanju stranih trupa na našoj teritoriji potvrdio srpski parlament, koji je tom prilikom kao kompromisno rešenje predložio da snage Ujedinjenih Nacija nadgledaju mirovno rešenje sukoba, NATO je 24. marta 1999. godine u 19.45 započeo vazdušne udare na našu zemlju, krstarećim raketama i avijacijom iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, podržane strateškim bombarderima koji su poleteli iz baza u Zapadnoj Evropi, a kasnije i iz SAD.
Ovaj zločinački akt, po definiciji međunarodnog prava predstavlja školski primer agresije na međunarodno priznatu, suverenu državu, tokom koje su brutalno pogažene norme međunarodnog prava i izvršeni zločini protiv mira, zločini protiv čovečnosti i ratni zločini. Među ratnim zločinima koji su izvršeni spadaju: korišćenje projektila zabranjenih međunarodnim pravom, osiromašenog uranijuma, kasetnih bombi, napadi na hemijska postrojenja, napadi na civilno stanovništvo i civilne objekte, povrede pravila o zaštiti bolnica, obimna razaranja bez opravdanja vojnom potrebom, napadi na gradove i sela i objekte koji nisu branjeni, itd.
Ignorisanjem i zaobilaženjem Saveta bezbednosti UN urušen je međunarodni sistem kolektivne bezbednosti, i NATO je na taj način iz statusa odbrambenog pakta prešao u ofanzivni vojno-politički savez koji služi za disciplinovanje sveta po zapadnim vrednostima, a što se dalje pokazalo i nastavilo u narednim godinama širom istočne hemisfere.
Proklamovani cilj da se spreči takozvana humanitarna katastrofa nije ostvaren, a neselektivno bombardovanje, posebno područja KiM, dovelo je do prisilnog iseljavanja više stotina hiljada građana čime je uzrokovana prava humanitarna katastrofa.
Tokom 78 dana brutalne agresije poginulo je više od 2.500 civila i oko 1.000 vojnika i policajaca. Život je izgubilo 82 dece. Svaki dan ubijali su nam po jedno dete pokušavajući tako da ubiju Srbiju. Simbol stradanja u bombardovanju postala je mala Milica Rakić, koja je imala samo tri godine kada je poginula 17. aprila tokom bombardovanja Batajnice.
U vazdušnim napadima uništeno je i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno. Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije, u Pančevu i Novom Sadu, a snage NATO su prvi put upotrebile i takozvane grafitne bombe za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema.
U noći 23. aprila 1999. godine u dva sata i šest minuta nakon ponoći, NATO je u napadu na zgradu RTS-a usmrtio 16 radnika. To je bio prvi slučaj u istoriji da je jedna medijska kuća proglašena za legitimni vojni cilj.
Načinjena materijalna šteta procenjena je na više od 100 milijardi dolara. Korišćenjem osiromašenog uranijuma izazvana je ogromna ekološka katastrofa, a upravo kao najteža posledica toga naša zemlja je danas u samom evropskom vrhu po broju obolelih od kancerogenih bolesti. Paradoksalno, najglasniji zagovornici agresije u to vreme bili su funkcioneri Zelene stranke u SR Nemačkoj, predvođeni Joškom Fišerom, a koji danas finansijski i politički podržavaju lažne ekologe i samozvane borce za čist vazduh i zdravu pijaću vodu u Srbiji.
NATO agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju je poslednji veliki nekažnjeni zločin iz dvadesetog veka, koji je nažalost pokazao da međunarodno pravo ne postoji za velike sile, kao i da za politički Zapad samo srpska suza nema majku. Počinjen je težak zločin protiv male suverene zemlje, ali je srpski narostao slobodarski, nepokoren i čistog obraza.
Agresori na kraju nisu uspeli u svojim namerama i pokazalo se da se bombardovanjem i ubijanjem ne može rešiti nijedan politički problem, pa tako i nakon dve decenije problemi u našoj pokrajini i dalje su gotovo isti, jer Srbi i Albanci nisu postigli obostrano pravedno rešenje, koje bi se zasnivalo na pravdi i pravu, a ne na sili.
U godinama nakon agresije naši visoki državni zvaničnici izbegavali su korišćenje termina „NATO agresija”. Sve do pre nekoliko godina, izraz „NATO agresija” nije bio ustaljeni pojam koji je korišćen u zvaničnim obraćanjima već su se koristili pojmovi „bombardovanje”, „intervencija” ili čak „kampanja”, i to uvek bez direktnog navođenja odgovornih za ovaj zločin.
Međutim, 24. marta 2013. godine, u to vreme prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, u Zemunu, prilikom obeležavanja Dana sećanja na stradale u NATO agresiji, nedvosmisleno je govorio o „NATO agresiji” i hrabrosti srpskih pilota. Od tada, naša država je i zvanično počela da naziva stvari pravim imenom, bez ustručavanja zbog tuđih reakcija i mišljenja, poštujući na prvom mestu sebe i svoje žrtve.
Danas obeležavamo, glasno se sećamo i ne zaboravljamo 78 dana terora nad našim narodom. Pamtimo svako ime i prezime, svako ubijeno dete, svakog ponosnog Srbina koji je dao svoj život za otadžbinu. Ne zaboravljamo zvukove sirena, srušene mostove, uništene pruge, škole i bolnice. Glasno, jasno i nedvosmisleno kažemo da srpski narod neće u NATO pakt. Srbija je danas suverena država, vojno neutralna, politički nezavisna i samostalna u kojoj odluke donose isključivo njeni građani.
Autor: Nemanja Zavišić, master pravnik
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Nemanje Zavišića možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
