Danas se navršava 18 godina od „martovskog pogroma“ tokom kojeg su Albanci, najpre u Kosovskoj Mitrovici, a potom i u drugim delovima Kosova i Metohije, organizovali proterivanje i ubijanje Srba, uništavanje i pljačkanje imovine našeg naroda, kao i paljenje i skrnavljenje verskih i kulturnih objekata Srpske pravoslavne crkve.
Martovskom pogromu su prethodila brojna ubistva, otmice i uništavanja imovine srpskog naroda, u prisustvu međunarodnih snaga, koje nisu adekvatno reagovale. Neposredan povod koji su Albanci iskoristili za realizaciju zločina je bilo objavljivanje vesti o davljenju trojice albanskih dečaka u reci Ibar, u selu Čabra, u opštini Zubin Potok, za čiju su smrt albanski i svetski mediji, bez ijednog dokaza, najpre okrivili Srbe iz susednog sela Zupče.
Nasilje je počelo u Kosovskoj Mitrovici ubistvom dvoje Srba, a zatim se proširilo na prostor čitave južne pokrajine. Tokom dva dana poginulo je osmoro naših sunarodnika, teško povređeno više od hiljadu ljudi a među njima i desetine pripadnika međunarodnih snaga.
Prema procenama UNMIK-a, na 33 lokacije u pogromu koji je počeo 17. marta i trajao dva dana, učestvovalo je oko 60.000 Albanaca koji su nesumnjivo hteli da po svaku cenu jednom zauvek reše srpsko pitanje. Cilj albanskih terorista i ekstremista bio je jasan – da ognjem i mačem završe sa Srbima na Kosovu i Metohiji i na taj način otvore put ka nezavisnosti i svealbanskom ujedinjenju.
Zločinci su do temelja srušili oko 1.000 srpskih kuća, a više od 4.000 naših sunarodnika proterali su sa vekovnih ognjišta. Srbi su proterani iz Kosova Polja, Obilića, Plemetine, Lipljana, Uroševca, Đakovice, Gnjilana a po drugi put iz svojih domova morali su da beže i Srbi iz Belog Polja kod Peći, gde su ponovo zapaljene sve povratničke kuće.
Za samo 48 časova čak 35 srpskih crkava i manastira je oskrnavljeno, spaljeno i porušeno. Zapaljeni su manastiri Bogorodica Ljeviška i Devič kod Srbice, Prizrenska Bogoslovija i Hram Svetog Đorđa, crkva Hrista Spasa i konak manastira Svetih Arhangela kod Prizrena, miniran je manastir Svetih Kozme i Damjana u Zočištu. U južnoj Kosovskoj Mitrovici zapaljena je crkva Svetog Save, u Prištini crkva Svetog Nikole, a u Podujevu su okupljeni Albanci polomili krst sa kupole crkve Svetog Andreja Prozvanog.
Uništeno je oko 10.000 vrednih fresaka, ikona, putira i drugih crkvenih relikvija, kao i knjige krštenih, venčanih i umrlih, koje svedoče o vekovnom postojanju Srba na Kosovu i Metohiji.
Zapaljeno je ili teško oštećeno i deset srpskih škola, domovi zdravlja, apoteke, pošte i druge institucije države Srbije, a hiljade kuća, imanja, prodavnica i drugih objekata su opljačkani.
Ne postoji mesto u svetu, ni istorijski momenat u vremenu, u kome je toliko verskih i kulturnih spomenika oštećeno za samo dva dana. Profesor Aleksej Lidov iz Rusije koji je uz kolege iz drugih zemalja bio član tima UNESKO-a, neposredno posle martovskog pogroma 2004. godine obišao je našu južnu pokrajinu i tadašnje stanje opisao kao „kulturni genocid”. U Rezoluciju 26, 31. Generalne konferencije UNESKO-a je uneta je kvalifikacija: „zločin protiv kulturne baštine” na Kosovu i Metohiji.
Iako se pogrom nad Srbima odigrao pred očima 38.000 vojnika KFOR-a i 8.000 UNMIK policajaca, koji su bili zaduženi za očuvanje bezbednosti svih koji žive u pokrajini, glavni organizatori zločina, Ramuš Haradinaj, Hašim Tači i Agim Čeku nikada nisu kažnjeni, a samo mali broj onih koji su direktno učestvovali u pogromu osuđen je na minimalne zatvorske kazne. Na taj način još jedan veliki zločin nad srpskim narodom, usled nedostatka volje međunarodne zajednice, prošao je nekažnjeno.
Naša država nažalost te 2004. godine nije imala ni snage ni volje da spreči pogrom, niti da na njega adekvatno odgovori. Predvođena stranim poslušnicima i karijeristima bila je na kolenima.
Ali, dobro smo zapamtili i naučili svaku lekciju u kojoj smo bili gubitnici, svaku u kojoj smo bili nemi na sopstvene žrtve, svaku u kojoj smo bili spremni da okrenemo glavu i da zaboravimo. Srbija danas više nije slaba, niti zemlja gubitnika, ne preti, ali i ne zaboravlja, i sigurno nikada više neće dozvoliti da se ponovi neka nova „Oluja“ ili „martovski pogrom“.
Nikada više neće se dogoditi da kolone izbeglica beže pred kamom i jamom, pred silom, a da Srbija gleda u nebo i ćuti. Srbi na Kosovu i Metohiji danas nisu sami, imaju snažnu Srbiju, spremnu da ih brani i odbrani.
Danas obeležavamo, glasno se sećamo i ne zaboravljamo pogrom nad srpskim narodom u našoj južnoj pokrajini.
Pamtimo svako ime i prezime, napuštena ognjišta svih prognanih porodica, svakog poginulog Srbina koji je dao svoj život za otadžbinu. Pamtimo i uništene i oskrnavljene svetinje, oštećene freske i ikone. Ne zaboravljamo etničko čišćenje i zločinački pokušaj istrebljenja svega što je srpsko i pravoslavno na Kosovu i Metohiji.
Ne smemo da zaboravimo zbog naše dece, da nam se takvo zlo ne bi ponovilo. Narod koji ne gaji kulturu sećanja, nema ni snagu neophodnu za bolju budućnost.
Autor: Nemanja Zavišić, master pravnik
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Nemanje Zavišića možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
