Šta se desilo i gde su nestale prodavačice koje su nam umesto kusura nudile žvaku? Da li je to izumrla pojava ili smo samo prerasli i sada izgledamo pametnije nego onomad, pa se valjda “iz aviona“ vidi da ne bismo naseli na ovaj marketinški trik?
U Novosadskim marketima, osamdesetih i devedesetih godina, ovo je bila svakodnevna pojava kad god biste krenuli u kupovinu. Ipak, iako Novosađani vole da kažu da su posebni, nije samo naš grad bio obeležen kao mesto razvijanja “žvaka umesto kusura“ trenda, već i mnogi drugi razvijeniji gradovi u Srbiji, kao što je, recimo, Beograd.
Tako je jednog dana na jednoj beogradskoj zgradi osvanuo grafit: “Neću žvaku, hoću kusur!“
Od tada, ova rečenica uzeta je kao glavna referenca bunta koji imamo prema marketingu i momentu kada, uz ono što želimo da kupimo, pokušavaju da nam podvale ono što ne želimo.
Sada više niko ne nudi žvaku u zamenu za kusur, podrazumeva se da ćeš kusur da dobiješ, ali ipak pokušavaju da ti prodaju i nešto dodatno.
Danas bi ova rečenica mogla zvučati ovako: “Neću žvaku, mirišljavu gumicu, paket maramica, lepak, štapiće za uši, galete na akciji, itd… hoću kusur!“
Kupujem neki dan flašicu vode na trafici, uredno plaćam, kusura, hvala Bogu, nije bilo, a prodavačica mi nekim tonom koji odaje da joj je apsolutno svejedno hoću li uzeti ili neću, nudi pakovanje žvaka koje će mi sjajno doći uz flašicu vode.
Na momenat, iako sam svesna da joj je nuđenje “dodatnog programa“ u opisu posla, razmišljam da li mi to nešto poručuje skrivenim porukama? Da li roštilj i čašica rakije kojom smo sinoć završili porodično slavlje i dalje izbijaju iz mene?
Međutim, dok razmišljam o motivu koji je prodavačicu naveo da mi ponudi žvake, samozadovoljno se smeškam jer sam je odbila i, iako mi nije bilo prijatno reći joj ne i obesmisliti njen trud, znam šta hoću i po šta sam došla.
Sa druge strane, to mi na pumpi ne bi polazilo za rukom, jer kada bi mi nakon naplate goriva prodavačica ponudila jelkicu, nekako bih je uvek pazarila.
Za to krivim savršen tajmin, jer se uvek poklapalo da ona prethodna baš tada prestane da se oseti.
Ipak, postoji slučaj kada pomislim kako bi bilo lepo da su me ponudili žvakom, da ne moram da skupljam dinar po dinar sa kase.
To se dogodi kada mi prodavačica vrati kusur u kovanicama i, umesto u ruku, ga spusti na kasu. Onda ide poznati scenario kada noktima pokušavam da odignem sitniš najbrže što umem kako ne bih zadržavala red, a nakon što posle trećeg pokušaja shvatim da mi ne ide, ipak ostavim kusur zbog neprijatnosti.
U velikim marketima stoje i brojni dodatni proizvodi koji su na nekim akcijama i koji treba da vas navedu da, ukoliko do sada niste shvatili da vam trebaju 3+1 pakovanje tunjevine i novi dezodorans, to možda učinite u zadnjem momentu.
Nego, poenta priče je ta da naši roditelji nisu ni svesni bili koliko su imali sreće. Mi smo iz prodavnice nekada mogli da se vratimo bez kusura i sa po kojom žvakicom, a današnji klinci ukoliko razmišljaju slično kao mi onda, mogu da nasednu na čari marketinga i kući se vrate sa, recimo, pakovanjem baterija ili nekim drugim nekorisnim artiklom za njega.
Danica Urdarević
Preuzmite android aplikaciju.
