Vest da se sa tržišta u Crnoj Gori povlače neke plastične kese, plastični pribor za jelo za jednokratnu upotrebu, kao i neki plastični proizvodi za higijenu, još jednom je vratila u fokus javnosti pitanje šta to sve unosimo u organizam preko plastike koju koristimo, koliki je ona krivac za bolesti koje nam se sve više dešavaju, koliko štetnih materija i hemije unesemo u sebe iz kancelarija u kojima radimo, kao i koje namirnice nam donose najviše štete. Upravo to su bile neke od tema o kojima je za Politiku govorila Aleksandra Buha Đorđević, sa Katedre za toksikologiju Farmaceutskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koja je četvrtu godinu zaredom izabrana za jednog od dva odsto najuticajnijih naučnika na celom svetu po rangiranju Univerziteta Stenford.
Ona je objasnila da se štetne hemikalije nalaze svuda oko nas, pa tako i u hrani. Hrana je svakako jedan od značajnih izvora izloženosti ovim hemikalijama, Postoje tri osnovna izvora kako hemikalije mogu da „uđu“ u našu hranu.
I male doze pesticida štetne kad su kontinuirane
– Prvi je upotreba pesticida. To je nešto što dodajemo sa ciljem da smanjimo broj štetočina i onda imamo voće, povrće, žitarice koje u sebi sadrže ostatke tih pesticida. To jeste zakonski regulisano, ali opet te male doze u nekom dužem vremenskom periodu mogu izazvati štetne efekte u našem organizmu. Drugi način jeste zapravo posledica zagađenja životne sredine. I treći način je iz svega onoga što dolazi u kontakt sa hranom. To bi bila ambalaža, pribor, posuđe, sve ono što koristimo u pripremi hrane. Te hemikalije neće promeniti ni teksturu, ni ukus hrane ukoliko su unete neke niske količine – navodi dr Buha Đorđević.
Značajne hemikalije unosimo preko ribe
Na pitanje o tome koja je namirnica najtoksičnija, sagovornica Politike je istakla da je to teško reći, ali da treba znati da je riba jedan od značajnih izvora hemikalija.
– To ne znači da ne treba da koristimo ribu u ishrani zato što ona, pored svih hemikalija, sadrži ogroman broj izuzetno korisnih nutrijenata. U ribama se nalaze teški metali, pre svega živa. Dolazi do zagađenja životne sredine, pa onda ta živa stiže i do riba. Isto tako brojne druge industrijske hemikalije, poput recimo poliklorovanih bifenila, koji su ranije korišćeni u različitim industrijama, dioksina i slično, mogu se naći u ribi. Postoji jedna određena preporuka koju daju i evropske i američke agencije koje se bave ishranom, a to je da se ne prekoračuje konzumiranje dve porcije ribe nedeljno. Treba da izbegavamo predatorske ribe. To su, recimo tuna, sabljarka, ajkula. Treba više da uzimamo ribe koje su sitnije, kao što su recimo skuša ili losos, koje se nalaze niže u lancu ishrane, pa samim tim imaju i niži sadržaj hemikalija – ističe sagovornica.
Što se tiče upakovanog voća i povrća koji se kupuje u supermarketima, po njenom mišljenju je problem plastika u koju su oni upakovani.
Genetika puni pištolj, a životna sredina povlači obarač
– Plastika koja dolazi u kontakt sa voćem i povrćem ili bilo kojom drugom hranom može pod određenim uslovima da otpusti izvesne hemikalije koje mogu imati potencijalno štetne efekte u našem organizmu. Drugi aspekt se tiče naše životne sredine. Naše bolesti, odnosno naše zdravlje je proizvod genoma i svih onih uticaja iz životne sredine. I postoji jedna jako dobra rečenica koja kaže da genetika puni pištolj, a da životna sredina povlači obarač. I to je ono što je jako važno da shvatimo – kaže sagovornica.
Kada je reč o kafama koje često kupujemo skuvane kako bismo ih nosili na posao u, kako mislimo, kartonskim čašama, dr Buha Đorđević kaže da te čaše imaju jedan premaz koji često može biti plastični ili napravljen od supstanci koje se nazivaju večne hemikalije, odnosno perfluoroalkil supstance (one koje odbijaju vodu i masnoću). One se veoma često koriste u tom premazu i ono što su naučnici pokazali jeste da mogu imati negativne efekte na naše zdravlje, pre svega na imunosistem, na endokrini sistem, brojne štetne efekte.
– Ukoliko se u jednu takvu čašu sipa topao napitak, što najčešće jeste slučaj jer se one najčešće koriste za kafu koja je u tom trenutku topla, može doći do prelaska tih supstanci u sam napitak i sledstveno nakon toga i unosa jedne takve supstance. Te perfluoroalkil supstance se, recimo, nalaze i na kartonskim kutijama u kojima se pakuje pica ili brza hrana. Da bi se izbeglo da se izmasti kartonska kutija, pošto je brza hrana najčešće masna, stavi se premaz od tih večnih hemikalija i onda imate kartonsku kutiju koja se nije umastila. Postoji opasnost od dospevanja takvih supstanci u namirnicu. Još jedan dobar primer je posuđe od bambusa. Veoma retko ćete na tržištu naći čist bambus. Obično su to bambusna vlakna u kojima je dodato još nešto. To nešto je melamin, supstanca koja može imati štetne efekte na naše zdravlje i koja takođe može biti otpuštena ukoliko dođe u kontakt sa toplim namirnicama – otkriva dr Buha Đorđević.
Večne hemikalije se veoma često nalaze kao premaz. Dakle, one su te koje stvaraju nelepljivu površinu. Kada je u pitanju teflonsko posuđe, treba biti oprezan u smislu da ga ne treba zagrevati na jako visokim temperaturama.
– Ne treba koristiti metalne špatule ili nešto sa čime se meša po njima, zato što ih to može oštetiti. Ono o čemu treba voditi računa jeste pojava prvog oštećenja, jer taj tiganj više nije pogodan za upotrebu. Generalni savet jeste da se ne koriste preterano često. Postoje mnogo bezbednije zamene. To su pre svega nerđajući čelik ili liveno gvožđe. Oni su najsigurniji. Ukoliko u unutrašnjoj strani posuđa postoji oštećenje koje direktno dolazi u kontakt sa namirnicama, postoji opasnost od migracije određenih metala, određenih supstanci u hranu i takvo posuđe treba zameniti – dodaje profesorka Farmaceutskog fakulteta BU.
Curenje hemikalija iz plastike
Njen savet je da treba da pokušamo i da smanjimo korišćenje plastike. Topla hrana ne bi trebalo da se stavlja u plastiku. Ako je oznaka na plastičnoj posudi jedan u trouglu, to znači da je plastika za jednokratnu upotrebu. I to zaista znači da treba samo jednom da je koristimo. Takođe, ne bi trebalo plastične posude prati u mašini za pranje sudova, zato što se tu postižu dosta visoke temperature i to onda može dovesti do tzv. curenja hemikalija iz plastike. Isto tako, ne bi trebalo da se stavljaju u mikrotalasnu pećnicu. Ukoliko se na njima pojavi bilo kakva ogrebotina ili neko oštećenje ili ako ona promeni boju, to je trenutak kada je treba izbaciti iz upotrebe.
– Treba da koristimo staklene. Postoje neke plastične posude koje su prihvatljivije za korišćenje. To su plastične posude koje imaju znake 2, 4 i 5. Dakle, one se generalno smatraju inertnim i bezbednim za korišćenje. A ove ostale o kojima smo govorili, dakle, generalno bi trebalo izbegavati – napominje dr Buha Đorđević.
Endokrini ometači
Poslednjih decenija se beleži značajan porast endokrinih oboljenja. Tu su bolesti štitaste žlezde, dijabetes, poremećaji reproduktivne funkcije… I smatra se da u tome svakako značajnu ulogu imaju hemikalije.
– Postoji jedna posebna grupa hemikalija koja se naziva endokrini ometači. To su hemikalije koje u našem organizmu deluju upravo na endokrini sistem i to na više različitih načina. Neke od tih hemikalija su po svojoj hemijskoj strukturi slične hormonima. Recimo, imamo grupu hemikalija koja je slična estrogenu i onda se u našem organizmu „pretvaraju“ da su hormoni i prosto se vezuju za receptore za estrogen i ispoljavaju sve funkcije kao što bi to činio sam prirodni hormon. Drugi se, pak, vezuju za same hormone, pa ih onda sprečavaju da se vežu za receptore i da ispolje svoje funkcije ili deluju na sintezu, razlaganje samih hormona. Narušavaju ravnotežu endokrinog sistema koja postoji u našem organizmu, koja je neophodna da postoji da bi organizam pravilno funkcionisao. Te hemikalije se recimo nalaze u plastici, na primer, bisfenoli, ftalati. To su supstance koje se smatraju endokrinim ometačima, a koje su sastojci plastike. Takođe, PFAS hemikalije su takođe dokazani endokrini ometači. Utvrđeno je da mogu delovati na funkciju štitaste žlezde – rekla je sagovornica Politike.
Polibromovani difeniletri supstance su koje smanjuju mogućnost da se nešto zapali. One se dodaju u nameštaj, u tepihe, tj. dodavale su se u većoj meri, a sada postoje neka ograničenja, ali toga i dalje ima u našoj životnoj sredini s obzirom na to da su te supstance dosta stabilne i teško ih je razložiti.
Smetnje u govoru kod dece zbog hemije u tepisima
– Tako da se nalaze i u našim stanovima i generalno se mogu inhalirati tokom svakodnevnog života. I ono što je tu naročito problematično jesu deca koja se veoma često igraju na podu i imaju taj pokret da rukama sve dodiruju i stavljaju zatim ruke u usta, tako da su i više izložena takvim hemikalijama. Postoje i podaci tj. istraživanja da one utiču i na smetnje u govoru kod dece. Mnoge od ovih hemikalija mogu da potencijalno izazovu neurološke poremećaje – dodaje dr Buha Đorđević.
Procenjuje se da godišnje unesemo između 40.000 i 50.000 čestica mikroplastike u organizam. Čak su je pronašli u placenti, što bi značilo da se i bebe rađaju sada sa određenom količinom mikroplastike, kaže ona.
I kancelarije izložene hemikalijama
– Veoma često se čini da bogatije zemlje smatraju da ukoliko svoj otpad isporuče u neke siromašnije zemlje, da su tako rešile probleme, ali to je daleko od istine, zato što zagađenje ne poznaje granice. Pomenute večne hemikalije, PFAS hemikalije, pronađene su u polarnim medvedima na Arktiku, na Grenlandu, znači na mestima gde nikada nisu korišćene niti proizvedene. Zato je problem zagađenja zapravo nešto što je globalan problem. Postoje radna mesta za koja tradicionalno znamo da su izazovnija sa profesionalnog aspekta u smislu izloženosti hemikalijama i to je rad u industriji, različita proizvodnja, rudnici…
Recimo i frizerski saloni, kozmetički saloni, mesta su gde postoje značajne izloženosti hemikalijama i jako je važno da se o tome vodi računa. Jedna interesantna studija je urađena u Americi, Velikoj Britaniji i Indiji, koja je obuhvatila oko 300 radnika koji su radili u kancelarijama.
Stavili su im neke narukvice sa kojima su oni obavljali četiri dana sve obaveze koje inače obavljaju i onda su analizirali 99 hemikalija koje su izabrali, koje su smatrali da su od interesa, i pronašli su svih 99. Znači sve su bile u merljivoj količini i još plus hiljadu dodatnih hemikalija. Tako da ono što danas znamo je u suštini to da ne postoji posao na kome nismo izloženi hemikalijama – pojašnjava dr Buha Đorđević i dodala je da su radili istraživanja koja se tiču karcinoma pankreasa, dojke i prostate i testisa.
Domaća istraživanja o vezi teških metala i karcinoma
Ona su obavljena na Katedri za toksikologiju Farmaceutskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u saradnji sa Kliničkim centrom Srbije i Kliničko-bolničkim centrom Bežanijska kosa. Takođe su urađena u saradnji sa nekim međunarodnim institucijama, recimo Univerzitetom Oklahoma i Koledž Kings u Londonu.
– Ono što smo uspeli da dokažemo jeste da prisustvo određenih teških metala, poput recimo kadmijuma, može da poveća rizik od nastanka karcinoma pankreasa. Isto važi i za karcinom prostata i testisa. A ono što trenutno radimo jeste utvrđivanje veze između nivoa bisfenola, hemikalija kojima možemo biti izloženi kada koristimo plastiku ili kada puno koristimo konzerviranu hranu, i razvoja karcinoma dojke.
Pre nekoliko meseci je objavljeno istraživanje koje je pokazalo, na primer, da vegetarijanci imaju u svom organizmu visok nivo kadmijuma. To je jedan toksični metal, a oni ga imaju u nivoima gotovo jednako ako ne i više od pušača. Zašto? Zato što se ne hrane raznovrsno, to je razlog. Ako koristite vegetarijansku ishranu, vi se pre svega hranite biljkama. Biljke veoma često akumuliraju kadmijum, na primer zelene biljke, isto tako pirinač ima veoma često više nivoe. Zato je važno da ishrana bude raznovrsna – smatra dr Buha Đorđević.
Čemu služi hvatač snova? Mnogi u svojim domovima drže ovaj ukras, a ne znaju njegovo značenje
Preuzmite android aplikaciju.
