Нови Сад је одувек био град који је обележио бар део живота доброј већини уметника, да ли као мирна оаза, уточиште, родно место или једноставно инспирација.
Шарм Новог Сада је нешто што се не да лако описати, али зато увек можемо дочарати његове великане. Овог пута за значајног уметничког житеља бирамо некадашњег сликара и сценографа Стевана Максимовића.
Стеван Максимовић био је један од значајних имена српске ликовне сцене 20. века, а истакао се такође и бројним другим квалитетима.
Максимовић је рођен у Новом Саду, 1910. године. Био је сликар и сценограф који је активно стварао и радио у области културе након Другог Светског рата.
Занимљивост је што овог нашег, новосадског сликара и сценографа, сликарство временом заинтересовало. Као младић са својих 19 година, запослио се као државни службеник у тадашњој Дунавској бановини и ту радио све до 1941. године, када је Дунавска бановина престала са радом.
На уметност га је надахнуо сликар Миленко Шербан. Иначе Миленко Шербан је сликар и сценограф који је пореклом из Черевића, али је тридесетих година радио као сценограф за Српско народно позориште, али и за тадашње Народно позориште Дунавске бановине – које је постојало свега неколико година, званично од 1936. до 1941.
Не знамо да ли је Дунавска бановина била место њиховог сусрета и да ли су ту отпочели своје сликарско пријатељство, али се зна да је средином тридесетих година прошлога века Стеван Максимовић узимао своје прве сликарске часове управо код Миленка Шербана.
Са друге стране обојица су се бавили сликарством и сценографијом, чак је Максимовић под утицајем Шербана сликао портрете и пејзаже, мада касније напушта Шербанов експресинистичко – реалистички приступ и уводи новине у своје радове. Тих година под Шербеновим утицајем настале су слике: „Предео из Фрушке Горе I“, „Предео из Фрушке Горе II“, „Портрет мушкарца за столом“…
Почетком 40-их година Стеван Максимовић слика још неколико својих чувених дела попут: „Аутопортрет“, „Портрет Бошка Петровића“, „Аутопортрет са шеширом“, а званично после Другог светског рата одлучује се да заокружи своје ликовно образовање и да дипломира на Академији ликовних уметности у Београду 1950. године.
Након завршене академије опет се активно враћа свом родном граду и сем сликарског посла, почиње да ради као сценограф у Српском народном позоришту. Његова уметничка надахнућа и ликовна умећа успела су да дочарају сцене неких од најважнијих балета, опера и драмских представа. Значајан је његов деби са представом Дундо Мароје.
Стеван Максимовић радио је у Српском народном позоришту 30 година, а за то време, стоји на сајту Српског народног позоришта, урадио је сценографију за преко 100 позоришних дела. Такође, наводи се на сајту СНП-а, да је Максимовић у периоду од 1966. до 1971. држао часове из историје уметности, у тадашњем Драмском студију СНП-а.
50-их година Максимовић мења сликарски правац, уноси новине у своја пређашња дела и на делима насталих у овом периоду уочава се игра геометријским облицима, попут дела „На води“, „Дечак са птицом“ из 1958. године, „Стари сан“ из 1966. године.
Током 70их година напушта скроз поетски однос према мотивима у сликарству, које је наследио од Шербана, како се наводи у публикацији књиге „Седам уметника паралеле сликарства и тапасерије“.
Максимовић је остао легендарно име у ликовним и уметничким круговима.
Током свог животног века од 92 године, овај сликар био члан Удружења ликовних уметника Србије, члан Удружења ликовних уметника Војводине, један од оснивача ликовних колонија по Војводини. Учествовао је на бројним изложбама током свог живота, а након његове смрти 2002. године чести су помени и изложбе овог великана у нашем граду, али и широм наше равнице.
Његов ликовни допринос и значај јесте оно што је уткано у Нови Сад, у град чији је становник био, велики стваралац и уметник, Стеван Максимовић.
Погледајте испод видео са фотографијама слика које је насликао Стеван Максимовић.
Преузмите андроид апликацију.
